Predsednik mesne zajednice Dublje Slavko Andžić za „Podrinske“
Dublje je drugo po veličini selo u Mačvi u istoriji poznato po tome što se ovde 1815. godine odigrao Boj na Dublju, kojim je završen oružani deo Drugog srpskog ustanka i gde su poginule srpske vojvode Milić Drinčić i Sima Nenadović. Još jedno svedočanstvo, iz Prvog svetskog rata, jeste spomen kosturnica u kojoj su sahranjeni stradali srpski i austrougarski vojnici. Kompleks spomenika posvećenih ranijim ratovima se nalazi jugoistočno od crkve podignute 1936. godine.
Selo ima osmogodišnju osnovnu školu. Budući da pripada opštini Bogatić, u tom selu, udaljenom četiri kilometra, nastavljaju školovanje, dok se neki odlučuju i za Šabac. Dom kulture je mesto okupljanja meštana svih generacija. Tu se održavaju sastanci poljoprivrednika, udruženja golubara, lovačkog društva, Kulturno- umetničkog društva „Bisernica“, članova šahovskog kluba. Prošle godine je adaptiran i renoviran sredstvima meštana i opštine Bogatić.
-Dom kulture smo adaptirali zahvaljujući tome što je prošle godine obeleženo 200 godina od Boja na Dublju. Opština je prebacila deo sredstava koja su ostala od samodoprinosa mesnoj zajednici gde smo uložili jedan deo za adaptaciju, a ostalo je urađeno zahvaljujući lokalnoj samoupravi. Opremili smo prostorije i dom spolja, ujedno i adaptirali dve prostorije za šahovski klub. U okviru doma kulture funkcioniše KUD „Bisernica“, koje ima pedesetak članova, društvo golubara, lovačko društvo- kaže Andžić i dodaje da je Fudbalski klub „Mladi borac“, koji postoji od 1932. godine, u prošloj godini bio u međuopštinskoj ligi, a u ovoj napredovao za stepen više zahvaljujući igračima i upravi i sada se takmiči u okružnoj ligi.
Klub se pretežno finansira iz sredstava članova i lokalne samouprave, a mesna zajednica pomaže u okviru svojih mogućnosti. U radove na letnjoj pozornici, koja služi za probe kulturno- umetničkog društva i razne manifestacije, uloženo je 192 hiljade dinara. Ove godine u martu otvorena je lokalna ambulanta sa ordinirajućim lekarom koji radi pet dana nedeljno. U selu radi ispostava pošte, nekoliko prodavnica mešovite robe, poljoapoteke.
Andžić kaže da se u zimskom periodu jednom nedeljno u okviru doma organizuju prezentacije semena za kukuruz za zainteresovane poljoprivrednike. Stanovništvo se pretežno bavi zemljoradnjom, a zastupljeno je i ovčarstvo, govedarstvo i svinjarstvo. U poslednje vreme je poraslo interesovanje za proizvodnju povrća i posebno voća.
-Među poljoprivrednicima je sve više zastupljena proizvodnja maline i kupine. Imamo četiri otkupna mesta. Prošle godine smo bili među najboljim proizvođačima u Srbiji i bili nagrađeni od otkupljivača iz Pančeva prigodnim muzičkim programom iznenađenja za meštane- priča on.
Mogućnosti za zaposlenje mladih u selu izvan poljoprivrede su male. Budući da je u današnje vreme obrazovanje jedan od preduslova za pronalazak dobrog posla, mladi sve više upisuju fakultete.
-Međutim, po završetku škole nema zaposlenja i deca idu „trbuhom za kruhom“. Ko ode u gradove na studije i dalje školovanje, retko se vrati ako nema potrebe. U selu je izražen mortalitet, dok natalitet opada. Nekada je bilo preko 1.500 domaćinstava. Sad imamo puno praznih dvorišta. Neki se vrate kad dočekaju penziju, a naslednici najčešće prodaju zemlju. Selo im je privremeno rešenje, ne žele da ostaju ovde ako su se školovali. Normalno je da hoće da rade svoj posao, a ovde ne mogu- smatra Andžić.
Do posla u javnom sektoru put je dugačak zbog pooštrenih zakonskih regulativa. S druge strane, ni u privatnom sektoru ne cvetaju ruže. Teško je doći do stalnog zaposlenja i najčešće se sve svodi na povremene radne angažmane.
-Kod privatnika je teška situacija. Opao je promet, male su plate, deci se ne isplati da rade. Istovremeno, privatnici neće da prime tek svršene učenike koji nemaju praktična znanja. Njih ne interesuje stručna sprema zaposlenog ako zna da radi. Ima dosta školovane dece koja nemaju veze sa svojim poslom. Pošto sam iz te struke, znam da retko ko od dece koja završe saobraćajno- tehničku školu, može da radi na tehničkim pregledima. Nisu stručni za to, a mogli bi da se edukuju malo, ali ovde niko neće da radi besplatno. Trebalo bi im dati neku nadoknadu za usavršavanje. Međutim, ovde se plaća majstorima ili roditelji moraju da plaćaju vlasnicima- zaključuje on.