Petar Marković, diplomirani istoričar i član UG „Cerski marš“
Srbija je svakako država koja ima veoma bogatu istoriju, kulturu i tradiciju, a u samu svest srpskog naroda utkana je borba za slobodu koja predstavlja vrhunac srpske istorijske i nacionalne svesti. Ovaj prostor, Mačve, Pocerine, Šapca bio je kroz istoriju poprište mnogih bitaka, naročito u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, kao i u vreme Prvog svetskog rata. Ove godine obeležava se 215 godina od čuvene Mišarske bitke, jedne od najvećih srpskih pobeda u Prvom srpskom ustanku, a takođe i 107 godina od Cerske bitke, prve pobede Srbije u Prvom svetskom ratu. Ove dve bitke su imale ogroman značaj, ne samo za Šabac i okolinu, nego i za celu Srbiju.
Mišarska bitka odigrala se između 13. i 15. avgusta 1806. godine i predstavlja jednu od najvećih pobeda ustanika protiv turske vojske u toku Prvog srpskog ustanka, koja je označila vojnu, političku i psihološku prekretnicu. U ovoj bici u kojoj je šačica ustanika potukla višestruko brojniju tursku vojsku došla je do izražaja pre svega hrabrost, a zatim i sposobnost u komandovanju srpskih vojskovođa- Karađorđa, popa Luke Lazarevića, Miloša Stojićevića Pocerca i drugih. Čak je i Napoleon Bonaparta odao priznanje Karađorđu zbog ove pobede. Nakon ove i pobede na Deligradu, ustanici će krajem 1806. osloboditi Šabac, a nešto kasnije i Beograd i primorati tursko carstvo da pregovara o miru sa ustanicima uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je pokazala spremnost da Srbima da autonomiju, prihvatila ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza, kao i da Srbi plaćaju danak jednom godišnje.
Sa druge strane, Cerska bitka koja se odigrala vek kasnije, 1914. godine, predstavlja prvu bitku i prvu pobedu sila Antante u Prvom svetskom ratu. Opet su malobrojniji i lošije opremljeni srpski vojnici izvojevali veličanstvenu pobedu, samo protiv drugog neprijatelja, Austrougarske. Iako se cela operacija odvijala od 12. do 24. avgusta, na frontu od Šapca do Krupnja, ključni okršaj desio se na samim padinama Cera između 16. i 20. avgusta. Srpska druga armija, predvođena generalom Stepom Stepanovićem, u potpunosti je razbila austrougarsku vojsku i naterala je u panično bekstvo preko Drine i Save. Nakon ove bitke, Stepa će dobiti čin vojvode. Cerska bitka je imala veliki međunarodni značaj, podigla je ugled Srbije u savezu Antante, pokazala je Austrougarskoj da neće moći tako lako da pokori Srbiju, odložila je stupanje Bugarske u rat i pridobila Rumuniju da stane na stranu sila Antante. Kao primer brilijantne vojne strategije, izučava se na vojnim akademijama širom sveta.
Obe bitke se nalaze u udžbenicima istorije i pominju se i u osnovnim u srednjim školama. Opevane su u pesmama, o njima su napisane brojne knjige, snimljeni igrani i dokumentarni filmovi, imaju svoje muzeje i spomenike, a održavaju se državne proslave, kao i brojne manifestacije u njihovu čast.
Kako bismo negovali kulturu sećanja na ove događaje, mislim da bi akcenat trebalo staviti na mlade i njih detaljnije upoznavati, ne samo sa ovim događajima, već i sa celokupnom srpskom istorijom. Naravno, to bi trebalo da se realizuje kroz obrazovne programe, ali vremenska ograničenja, fond časova i obimnost gradiva doprinose da se to ne radi u punoj meri. Smatram da bi u današnje vreme, kada su, nažalost, neke ružne slike i stvari postale gotovo svakodnevnica, upravo kod mladih trebalo probuditi svest i zainteresovanost za ove događaje. Kako to postići? Organizovanjem izleta, manifestacija poput „Cerskog marša“, organizovanjem tematskih tura uz održavanje istorijskih časova itd… Ne kažem da tako nešto već ne postoji, već da bi trebalo da bude prisutnije u većem obimu.
Kao član Udruženja građana „Cerski marš“ koje se bavi događajima u vezi sa Cerskom bitkom, ali i Prvim svetskim ratom, mislim da smo u neku ruku i uspeli u tome. Svake godine, pa tako i ove, na marš dug 37 km od Šapca do Tekeriša dođe po par hiljada, uglavnom mladih ljudi, iz svih krajeva Srbije. I taj broj iz godine u godinu raste. Svakako, to može biti jedan od pokazatelja da ipak vodimo računa o svojoj prošlosti, ali nije na odmet da se urade još neke stvari po tom pitanju…
Zaboravimo li Mišar i Cer, zaboravimo li pretke koji su ginuli da bi Srbija danas živela, zaboravimo li istoriju, tradiciju i junake, zaboravićemo ko smo i šta smo i odreći ćemo se dela našeg nacionalnog identiteta. Zaboravimo li prošlost, odrekli smo se budućnosti. A iskreno se nadam da do toga neće doći…
Dragana Dimitrijević