Nedavno je Milivoj Kovačević porinuo najnoviji čamac, i uvrstio ga usvoju flotu od pedeset rečnih plovila. U selu Mrđenovcu Kovačevići imaju tapiju na zemlju dobijenu od Marije Terezije, još u 18. veku. Ovo selo nekada je, pre Drugog svetskog rata, imalo i 18 vodenica na Savi, a danas nema nijedne. Takođe, bilo je poznato po povrtarstvu, i sve što se proizvede na ovoj plodnoj zemlji vozilo se u Sloveniju i Hrvatsku, i začas bilo rasprodato.
Danas nije takvo, pre će biti reč o nekom životarenju.
Inače, Milivoj Mima Kovačević svoj radni vek kao nastavnik opštetehničkog proveo je u mnogim krajevima, pored ostalog i u Bosni i HercegovIni gde su se nastavnici u slali dekretom. Najviše traga ostavio je u osnovnoj školi u Oridu, gde su nastavnici često bili bliži od roditelja i na sve načine pomagali svoje učenike. Ovde je bila i jedinstvena kuhinja, gde su Mima i drugi nastavnici pripremali topla jela za đake.
Kao čovek od mnogih talenata, za muziku, rukotvorine, ali i doskočicu, a pogovo to za čamce, tu je alasenje, pletenje ribarskih mreža i mnogo toga drugog. Ono što je najteže u životu to je ljudsko dostojansto i humanost, što su mnogi znali da cene, a Mima Kovačević bio je i ciganski kum gde je mladence priveo helikopterom.
U pamćenju je ostalo da je vozio i Jovankin kao i Raifov „ mercedes“, mada kaže da je to teško bilo održavati.
Njaveći deo svog vremena provodi na svojoj vikendici na Savi kod Mrđenovca gde je ona najšira, i to i zimi i leti, i svakog dana odvesla barem nekoliko kilometara. Voleći ovu reku učestvovao je u brojnim akcjama poribljivanja, mada se danas malo ko tim bavi, čak i oni koji bi bili nadležni i plaćeni za to. Jako mu je čudno što brigu o Savi vodi društvo iz Arilja, a pogotovo mu je nezamislivo da na obali niču ograđeni placevi, ili da se podižu objekti od čvrstog materijala.
U ovim našim „čudima“, pored ostalog, otišao je u policiju da prijavi dvoje nepoznatih osoba koji su dobili pozive za glasanje na adresu njegove kuće u Šapcu. Ovu kuću poklonili su mu deda i baba, ali se ne malo iznenadio kad ga je „vrli“ policajac pitao odakle njemu ta kuća, a za ove pozive ni jotu ne reče.
U ovoj svakodnevici desilo se da su mu ukrali novčanik sa svim dokumentima u njegovom Mrđenovcu, a nigde u brojnim drugim sredinama gde je bivao.
Čamci u Miminoj izradi veoma su traženi, a recept je jednostavan. Mima je zanat „ukrao“ od jednog mađarskog internirca, i ovi čamci“ valjušaku se kao „pačići“, a ne da plutaju kao klade. A nije jednostavno uraditi plovilo od pet- šest metara, pogotvo što je teško pronaći odgovarjuće drvo. Ovaj poslednji bio je od borovine, mada su daleko kvalitetiji i dugovečniji od hrasta. I niko se do sada nije požalio na Mimin čamac. Štaviše, da je mlađi itekako bi imao više naručilaca, ali i ovako ostaje trag u vremenu.
D.Eraković
