Razbacivanje para siromašne države
U svemu ovome što se dešava, a burno je, predsednik države Aleksandar Vučić redovno ume da obrne redosled odgovornosti, a najnenormalnije da optuži građane za bahatost. Pa tako građane krivi što po stanovima idu „u gaćama i majicama“, bahateći se na 22, 23 pa i 25 stepeni, a za to država plaća tri miliona evra dnevno.
Zaboravilo se, a sad će sredinom decembra, godinu dana od sloma srpskog elektroenergetskog sistema. Najvažnijeg državnog sistema, gde su proseci zarada oko 120.000 dinara, i gde je već godinama stolovao njegov miljenik Mića Grčić, prvobinti pečenjar, a kasnije vlasnik neke brzopotezne diplome. I naravno, to v.d. stanje trajalo je godinama, a to nikako nije smelo da se dogodi. Ispostavilo se da nije bilo dugoročnih planiranja i ulaganja za potrebnim kvalitetnim ugljem, da je naprečac moralo da se sagorevaju silne količine mazuta kako bi kotlovi fukcionisali, hidroenergija ispražnjena u akumulacionim jezerima, a „šlag na tortu“ je havarija velikog bagera od 18 miliona evra.
Prilično dugo je trebalo Mići Grčiću da se skloni sa ovog položaja i da se udomi kao savetnik u gradskoj upravi Obrenovac, ali sistem je uveliko narušen, i gubici će biti oko milijardu evra. Umesto izvoznika struje Srbija je postala veliki uvoznik, i to za duže vreme. Postoji i komandna odgovornost, jer tog i takvog Miću Grčića postavio je Aleksandar Vučić, i sve loše posledice lošeg kadra trebalo bi da snosi i on. Groteskno je da iako Srbija ima Elektrotehnički fakultet, jedan od najprestižnijih u svetu, da energetiku vode partijski poslušnici i laici za ovu oblast.
I dok se predsednik zgražava za milione evra, milijarde odlaze lagano na nepotrebne izdatke. Tako je, recimo, nedavno sud u Vašingtonu odredio da se Miroslavu Miškoviću isplati 30 miliona dolara zbog nedokazane optužnice i nezkaonskog zadržavanja u pritvoru. Pa je tako za ovu godinu iz državnog budžeta opredeljeno 280 miliona evra za te nezakonite državne radnje, isplate po raznim tužbama firmi i građana. Ukupno za ovih deset godina naprednjačke vlasti oko milijarda evra otišlo je na te kazne, što pokazuje da dražava ne poštuje ni svoje ni međunarodne zakone.
Pravi galimatijas su kineski krediti i veliki infrastrukturni projekti. Auto-putevi se ovde grade za po deset i više miliona evra po kilometru, a primera radi u Hrvatskoj, u ljutoj Dinari ili Velebitu to je dva – tri puta jeftinije. Ali, Kinezi rado daju kredite, ne pitaju za projekte i tendere, već angažuju svoje firme. Onda dolazi naplata, može i u naturu.
Sledeće godine Srbija baš Kinezima treba da vrati četiri milijarde evra kredita. Primer igre sa milijardama je i brza pruga do Budimpešte, cena 1,8 milijardi evra. Pitanje je kad će to moći da bude rentabilna pruga, a uz to je uništeno oko 400 kilometara pruge u Vojvodini, koja je nekada bila po mreži pruga u evropskom vrhu. Milijarde su u pitanju i za metro, kome je menjana trasa, i cena podignuta od dva na četiri i na kraju šest milijardi evra. Malo se kao krčka projekat nacionalnog stadiona, tu je negde oko pola milijarede evra, a pitanje kome i zašto se podiže, izuzev predsednikove želje.
Mnogo je gladnih i siromašnih u Srbiji, deca se leče uz pomoć MS poruka, zdravstvo, prosveta, poljoprivreda su na kolenima… I da je reč o megalomaniji, treba podstiti da je Bruto domaći proizvod Srbije oko 60 milijardi evra. Čudno da se to tako olako postupa sa milijardama u jednoj od najsiromašnijih država Evrope.
D. Eraković
