Milica, Milica i Anica

• pesnikinja, novinarka i naučnica – tri generacije srpskih učenih žena
  

Milica Stojadinović Srpkinja – prva moderna pesnikinja kod Srba; Milica Tomić – prva urednica časopisa i poslanica; Anica Savić Rebac – jedna od prvih profesorki univerziteta. Prva Milica rođena je 31 godinu pre druge Milice – koja je po njoj dobila ime. Anica je rođena 64 godine nakon prve Milice, o kojoj je napisala lep esej, i bila je 33 godine mlađa od one druge. Tri žene međusobno povezane vidljivim ili nevidljivim nitima, izabrane između mnogih drugih iz naše zamršene prošlosti. Tri generacije, tri perioda srpske istorije i kulture i tri koraka u emancipaciji žena u našem društvu.

Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878) – „vila iz Vrdnika“, na Fruškoj Gori – zapamćena je pre svega kao rana pesnikinja među Srbima i veliki patriota. Družila se sa Vukovom kćerkom Minom i dopisivala sa nezaboravnim Brankom i velikim Njegošem. MSS je pisala pesme u ono vreme kada je to još uvek bilo novina za jednu ženu. U svom patriotskom zanosu, po čemu je ostala upamćena, napisala je i „Vijenac srpskom pjesniku Vladici Crnogorskom Petru Petroviću Njegošu“. Ipak, vreme mladalačke slave i oduševljenja brzo prođe. Prva naša moderna pesnikinja umrla je u Beogradu, zaboravljena i u bedi. „Ne razumu tebe ljudi; Tvoja topla k rodu pjesna; Samo zlobu sveta budi“, pevala je MSS. Njena sudbina jasno pokazuje koliko je rano stvaralaštvo žena bilo dočekano sa simpatijama – ali retko trajnije priznato među savremenicima.

„Ona je bila srasla sa prirodom svoje domovine kao nimfa sa svojim drvetom“, pisala je o njoj Anica Savić Rebac u svom toplom eseju. „I kao što je se sećamo danas, uvereni smo da neće ni u budućnosti biti zaboravljena dirljiva slika devojke koja inauguriše književni rad žena u našoj novoj književnosti… Ona je strasno želela da se srpska žena što više izdigne kulturom i radom. „Mi smo pred budućnošću!“ pisala je godine 1854.“

Druga Milica iz ovog izbora bila je kćerka i žena boraca za srpsku stvar i političara u Habsburškoj monarhiji, ali i urednica prvog časopisa namenjenog ženama u Srbiji. Milica Tomić (1859–1944) bila je kći Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića. Otac joj je dao ime oduševljen patriotizmom Milice Stojadinović Srpkinje. Školovala se u Novom Sadu, Pešti i Beču. Bila je izuzetno obrazovana. Tečno je govorila nekoliko stranih jezika. Prateći politički angažman svoga oca, rukovodila je dnevnikom „Zastava“. Najveći deo svog javnog života Milica Tomić posvetila je emancipaciji i prosvećivanju žena. Organizovala je udruženje „Posestrima“, zalagala se za kulturna, politička i jezička prava Srba u Austrougarskoj i redovno je sarađivala sa istaknutim evropskim feministkinjama tog doba. Bila je jedina žena u prvim decenijama 20. veka potpisana kao glavna urednica jednog časopisa („Žena“). Časopis se zalagao za politička prava žena, reformu braka i insistirao na važnosti izlaska žene iz privatne sfere kuće i porodice u javni život.

Milica Tomić bila je jedna od prvih poslanica u našoj istoriji. U burnim danima s kraja 1918. godine, kao jedna od sedam žena u Velikoj narodnoj skupštini, učestvovala je u proglašenju ujedinjenja Vojvodine sa Kraljevinom Srbijom. „Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini, dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora“, pisala je Milica u svom časopisu 1920. godine.

Anica (tj. Anica Savić Rebac, 1892–1953), kao i druga Milica, bila je iz Novog Sada, a njena porodica iz istog društvenog kruga srpskih patriota i intelektualaca poput Laze Kostića, J.J. Zmaja,  Jaše Tomića i drugih. Nadarena – „čudo od deteta“ – studirala je u Beču i postala jedna od najobrazovanijih žena svog vremena. Miloš Crnjanski joj je u mladosti posvećivao pesme; dopisivala se sa Tomasom Manom i drugim evropskim intelektualcima. Sa trinaest godina prevodila je Bajrona. U zrelo doba, uz druge prevode sa latinskog i grčkog, vrlo uspešno je prevela klasično delo Lukrecija „O prirodi stvari“. Doktorirala je filozofiju 1932. godine. Kao i prva Milica, pisala je o Njegošu i proučavala „Luču mikrokozmu“ koju je prevela na engleski i nemački. Anica je, uz Isidoru Sekulić, bila jedna od prvih naših žena pisaca izabranih u PEN klub.

U svom čuvenom putopisu „Crno jagnje i sivi soko“, engleska spisateljka Rebeka Vest Anici je dala pseudonim Milica: „Milica je rođena u Novom Sadu dok je još bio pod Mađarima: to znači da je potomak jedne od onih trideset sedam hiljada porodica koje su prešle na austrijsku teritoriju sa Patrijarhom Arsenijem 1690. godine… Retko sam srela nekog, bilo Engleza ili Amerikanca, ko je bolje poznavao englesko pesništvo. Odbranila je doktorat iz filozofije, mnogo pisala o Platonu…“

Ipak, i pored činjenice da je poticala iz poznate i ugledne porodice i imala visoko obrazovanje, i Anica je s mukom dobijala priznanja u društvu u kome su dominirali muškarci. U periodu između dva svetska rata nije dobila priliku da ostvari univerzitetsku karijeru dostojnu njenih diploma i sposobnosti. Tek nakon promene društvenih okolnosti posle II svetskog rata Anica je izabrana za profesorku univerziteta. Ali i tada, njen izbor bio je propraćen uz mrgođenje i zlobne komentare da je izabrana „po političkoj protekciji“.

Pesnički opus Anice Savić Rebac, mada ograničen po obimu, predstavlja jedinstven spoj klasične učenosti, filozofske promišljenosti i lirske osetljivosti.

„Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,

Gori u ružama srce moje ljubavi,

Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.

Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,

Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,

A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.“

Iako okolnosti i sudbina nisu omogućili da Anica Savić Rebac poživi i deluje duže kao profesorka univerziteta, njena osobena ličnost je plenila, a svestrano delo dugotrajno je uticalo na njene studente i nastavljače. Njene studije su i danas čitane i korišćene. Njen lik je uvršten u zbornik „Legende Beogradskog univerziteta“.

Kao i sva ljudska bića, dve Milice i Anica – naše intelektualke iz tri različite generacije – proživele su živote ispunjene i radošću i tugom, stvaralačkim zanosima i razočaranjima, ljubavima, ličnim usponima i društvenim ograničenjima. Njihove sudbine ukrštale su se sa velikim istorijskim prelomima: od vremena kada su još bili živi neposredni svedoci srpskih ustanaka, preko proglašenja nezavisne Srbije i stvaranja moderne države, do epohe u kojoj su žene i formalno izborile ravnopravnost. Svaka u svojoj generaciji, Milica, Milica i Anica – žene knjige – bile su neka vrsta predvodnica i uzora ljudima svoga doba, kao primeri žena mudrih, borbenih, pismenih, učenih. Na njihove živote danas ne gledamo samo kao na deo kulturne i istorijske baštine, već i kao na podsećanje da se prostor slobode i ravnopravnosti ne dobija jednom zauvek, već se stalno iznova osvaja. U vremenu kada su mnoge nejednakosti i dalje prisutne, njihovi životi nisu samo inspiracija, već i opomena: da bez aktivne i istrajne borbe nema stvarne ravnopravnosti. Zato je zadatak naše generacije da se to nasleđe čuva i razvija – u institucijama, u politici i u svakodnevnom životu.

Svetski dan knjige i autorskih prava

Na molbu Foruma žena Srbija Centra, napisao i poklonio prof. dr Duško Lopandić