Milenko Gavrilović iz Donje Rumske za „Podrinske“

Na selu si sam svoj gazda

Rumska je malo mesto u šabačkoj opštini i prema popisu iz 2011. godine broji oko 750 stanovnika. Zemljište je pretežno pokriveno zasadima voća, a upravo je ova vrsta proizvodnje primarno opredeljenje Milenka Gavrilovića iz Donje Rumske koji sa suprugom, dvoje dece i majkom živi na porodičnom imanju. Na osam hektara zemljišta, koliko ima zajedno sa šumom, pretežno uzgaja jagode i šljive. Jagode zauzimaju oko 70 ari, a šljive oko 40 ari. Imao je i određenu površinu pod vinogradom, ali je zbog slabe prodaje smanjio proizvodnju. U voće polaže najviše nade, s obzirom na to da je Grad najavio otvaranje distributivnog centra za voće.

– Bilo bi lepo da se taj centar otvori, kako bismo lakše distirbuirali voće. Za sada se nekako snalazimo, prodajemo hladnjačama, a ovako će to biti sigurno mnogo bolje i organizovanije. Kupcu je uvek interesantno da pazari tamo gde je veća ponuda- ističe on i kaže da je zemljište pogodno za voće, te da zato planira da posadi i maline i kupine.

Povrtarske kulture proizvodi u manjim količinima i to isključivo za sopstvene potrebe. Nije odustao ni od stočarstva, mada je nezadovoljan tržišnom cenom. Ima šest goveda, svinje i ovce.

– Prasiće smo nedavno prodali po ceni od 160 dinara, a debele svinje po ceni od 125 dinara. Prošle godine pred Božić prasici su bili 300 dinara žive vage. Ne kažem da je to realno, ali da bi mogla da bude bar 250 dinara. Sad su od 160 do 170 dinara. To je izuzetno niska cena, imajući u vidu i visoku cenu hrane. Ove godine sam morao da dokupim kukuruz da prehranim stoku. I kad prodam i platim hranu, nisam ni na nuli, nego u minusu – iskren je Milenko i dodaje da je razlog tome prekomeran uvoz.

On kaže da, bez obzira na teškoće, život na selu ima svojih čari. Pored svežeg vazduha i mira koji samo u takvom okruženju može osetiti, ne oseća olakšanje po pitanju brojnih nameta koje izmiruje, baš kao i stanovnici grada. Imajući u vidu da mu je bavljenje poljoprivredom osnovni izvor prihoda, te da nema redovnu mesečnu zaradu ili platu, niti bilo ko u kući ima penziju, često se suočava sa neizvesnošću kada stignu računi koje treba platiti. Sin ima 14, a ćerka 12 godina, i kao roditelj oseća potrebu da im obezbedi sve što im je neophodno u tom uzrastu: odlaske na ekskurziju, novac za užinu svakog jutra, udžbenike…

– Svi kažu da je nama na selu lako, jer kad ustanemo imamo šta da jedemo. Ne shvataju da se život ne svodi samo na to. Možda mi ne mislimo o hlebu, ali moramo otići u prodavnicu da kupimo kafu, kućnu hemiju… Isto je i nama, bez para ne možemo nigde – iskren je on.

Mnogo mu olakšava što svi zajedno rade na imanju, osim bake, koja ima 90 godina i slabo je pokretna. Deca pomažu oko jagoda, kad nemaju obaveza u školi, a u sezoni angažuje desetak radnika. Nevolja je bila što je prošle godine cena jagode padala, ali on svejedno mora da plati planirane dnevnice, a njemu koliko ostane. Milenko pozdravlja gradsku odluku da porez ostaje u mesnim zajednicama, jer će tako moći da ga iskoriste namenski, za ono što je potrebno selu. To će im pomoći da srede mesnu kancelariju za sastanke i renoviraju dom kulture. Na pitanje kakva će biti godina pred nama, kaže da se to nikad ne zna, ali da je po prirodi optimista i da veruje da će biti bolje. A, da li bi voleo da njegova deca ostanu da žive na selu ili da se presele u grad?

– Niti ću deci reći da ostanu, niti da idu. Neka to bude njihov izbor. Ne vidim ništa posebno ni u gradu, ni na selu. S tim što si ovde svoj na svom, svoj gazda – zaključuje Milenko.

D.D.