IN MEMORIAM
Za Milana Sušića, poznatog šabačkog sportistu – boksera iz vremena kada je ovaj sport bio plemenita veština, a on njegov istaknuti predstavnik, šmekera, porodičnog čoveka i dragog prijatelja, sada su otvorena nebeska naselja. Ona najsvetlija, određena za najbolje ljude u ovozemaljskom životu.
A, opet, toliko mnogo nedostaje. Suprizi Danici i sinu Milošu najviše, ali i svima nama koji smo ga voleli i poštovali, kojima je njegovo nasmešeno, mirno lice sa toplim očima, ulivalo poverenje. U Suvog se čovek uvek i u svemu mogao pouzdati. Kao u svog najrođenijeg.
U ovom vremenu zla Sušićeva dobrota bila je utoliko vidljivija.
Rođen je 24.02.1951. godine u Malom Lošinju u partizanskoj porodici Otac mu je bio vojno lice.
U Šabac je došao sa tek nevršene četiri godine, zavoleo grad na desnoj obali Save, kako to samo dete i mlad čovek mogu, i ceo život proveo u njemu. Završio je osnovnu „Mileva Kosovac“ i srednju Tehničku građevinsku školu. Kao mlad je 1968. godine počeo da se bavi boksom, tada među najpopularnijim i najprestižnijim sportovima u Šapcu, i ubrzo postao jedan od najboljih. Ne samo u svom klubu „Mačva“. Već sledeće, 1969. godine osvojio je zlatni medalju na omladinskom prvenstvu Jugoslavije. To su videli ljudi iz poznatijih i većih klubova i gradova i želeli ga u svojim redovima. Sve njihove ponude da pređe za znatno veći novac, zaposlenje i stambeno rešenje, odmah je odbacivao. Ostao je privržen svom Šapcu u svojoj „Mačvi“ za koju je boksovao u poluvelter i velter kategoriji. Nikada nije bio fajter i nikada u ringu nije težio pobedi na snagu i silu. Naprotiv. Nadmetao se sa protivnikom oslanjajući se na intelekt, krećući se ringom kao plesač i leptir, pokazujući oduševljenoj publici finese boksa, borilačkog sporta u kome se može izvojevati pobeda i bez nasilništva i ponižavanja protivnika.
Boksom se Sušić bavio do 1979. godine kada je, tada kratko vreme član „Radničkog“ iz Niša, napustio ring. Bio je u zenitu, ali je preovladala, kao i mnogo puta posle toga – ljubav. To je bila želja supruge Danice, studenta medicine u vreme njihovog upoznavanja u Beogradu. Njihovog romantičnog prvog susreta u Filmskom gradu na Košutnjaku još se sećaju zatočenici topline ljudske duše.
Milan, tada predstavnik šabačkog „Dekora“ na jednom od gradilišta u Novom Beogradu, sedamdesetih godina, u grupi nekoliko studentkinja koje su došle na ples u poznati restoran, prepoznao je ljubav svog života i onako kako to samo šabački šmekeri mogu: cvećem, plesom, pesmom i stihovima, osvojio Danicu – Becu Vasić.
Od tada su nerazdvojni. Venčali su se u Šapcu 1986. godine. Sin Miloš im se rodio 1990.
Danica – Beca je lekar pedijatar, subspecijalist pneumologije, koja i u ovo vreme smrtonosne Korone, izdvaja vreme za svoje male pacijente. I internacionalno priznata kao stručnjak u ovoj oblasti medicine, ostala je skromna žena i majka, divna prijateljica i veliki borac. Ne samo na poslu. Milan joj je od početka bio velika podrška.
Krsne slave Milana i Danice Vasić Sušić – Sveti Jovan i Sveti Trifun – jedinstvene su. Znale su da traju i po dva, nekad i tri dana. Toliko su Sušići imali prijatelja, toliko su ih ljudi voleli.
Milana Sušića više nema među nama. Odnela ga je opaka bolest posle mesec dana borbe. Jer, Suvi nije znao za predaju. Korona je, međutim, kao i u mnogim drugim slučajevima, bila jača. Ali, nije ga sasvim odnela. Milan je sa nama. Svakodnevno. U mislima i sećanjima, uvek prijatnim i toplim. I kad suze ne mogu da se zaustave.
Leti i pleni Milane dobri, leptiru Becin i Milošev, „Mačvin“ i naš, beskrajnim rajskim prostorima, onako kako si plenio u porodičnom domu i u ringu plemenitosti.
D. Filipović