Država treba da kreditira mlade poljoprivrednike
Mihailo Marković iz Riđaka bavi se proizvodnjom suvog mesa na tradicionalan način. Ima 21 godinu, pohađa drugu godinu Više poljoprivredne škole – smer voćarstvo i vinogradarstvo i svoju budućnost vidi na selu.
– Imam tri hektara zemlje i ne mogu da kažem da se bavim poljoprivredom, već mi je prioritet proizvodnja suvog mesa na tradicionalan način – priča on za „Podrinske“.
Njegovo domaćinstvo čine baba, deda, majka i on. Mama je zaposlena u selu, dok su baba i deda penzioneri. Osim proširenja proizvodnje mesa u daljoj budućnosti, planiraju da prošire i zasade voća.
-Imamo u planu podizanje velikih zasada šljive, ali to je ideja koju tek treba da razradimo. Treba da se poklope još neke stvari da bismo stvorili sredstva za to – kaže Mihailo i dodaje da su ranije njegovi baba i deda ulagali u povrtarstvo.
-,Moj fokus su meso i mesne prerađevine. Imam u planu da u daljoj budućnosti otvorim neku veću pečenjaru, ali još ćemo da vidimo. Sad još uvek isprobavam, razmišljam i čekam povoljan trenutak da svoju ideju realizujem – nastavlja.
O situacji u selu nema šta lepo da kaže. Riđake su malo mesto, a seljani skromno žive. Ima osamdesetak gazdinstava i, osim jednog velikog posednika čije gazdinstvo zauzima oko 40 hektara, prosek veličine poseda je oko sedam hektara. Ipak, to ga ne obeshrabruje. Zato je i upisao Višu poljoprivrednu školu, smer voćarstvo i vinogradarstvo i nada se da će mu stečena znanja pomoći u daljem radu. Problem mu, ipak, predstavlja, što ne može da ostvari pravo na pomoć države, jer je gazdinstvo registrovano na dedu, a preregistracija je suviše komplikovana i više mu se isplati da se sam finansira. Država bi, prema njegovom mišljenju, mogla da bude ažurnija, ako već želi da podstakne mlade da ostanu na selu i tamo privređuju, jer je njihova motivacija u sadašnjim uslovima slaba.
– Država bi mogla da nam pomogne kreditom za mlade privrednike, kojim bih i ja opremio svoju radnju ubuduće. Zakon nas ograničava, jer ja nemam pravo da dobijem nikakvu subvenciju, sve se vodi na dedi. Kada bi država regulisala da se sredstva dodeljuju na neki drugi način, ne bih morao sam da se finansiram. Deda ne može da dobije, njega su godine prošle. Ja ne mogu, jer se ne vodim kao poljoprivrednik, i to je začaran krug iz kog ne mogu da izađem. Ramišljao sam da preregistrujem gazdinstvo, ali je prekomplikovano. Više mi novca treba da sve isprevodim, nego da podignem sam kredit – iskren je Mihailo.
Ni njegovi vršnjaci i mlađi meštani Riđaka nisu u boljoj situaciji. Nemaju mnogo vremena da se druže, pogotovo leti, kada su seoski poslovi u punom jeku. U selu se ništa ne dešava, kulturni život ne postoji i sve je nekako zamrlo, te se radije odlučuju da, kada izlaze, odu do Šapca.
– Više se pomažemo, nego što se družimo. Svi dosta radimo i malo vremena ostaje za druženje. Uglavnom se okupljamo zimi, tad imamo manje posla i više slobodnog vremena. Preko leta niko ništa ne stiže, eventualno vikendom – kaže Mihailo i dodaje da su na lokalu i u okviru Mesne zajednice neorganizovani i oslonjeni sami na sebe. Predsednik Mesne zajednice je i sam nemoćan, jer im je račun u blokadi. Riđake su vladimiračka opština, a vlast se često smenjuje, jer je politička situacija veoma nestabilna. U selu živi šezdesetak mladih, većina ih radi u gradu, a neki i studiraju. Mali broj je na selu i pretežno se bave stočarstvom. Zanimljivo je da se poslednjih godina povećao prirodni priraštaj. Selo ima školu, ali ne i ambulantu i apoteku, ne funkcionišu ni zadruga ni kulturni centar.
– Nemam volju da pokušam da se angažujem, da nešto pokrenem u selu. Ja kao pojedinac ne mogu ništa, većina mojih drugova ne razmišlja o tome, samim tim nemam ni ja volju. Mislim da je u osnovi svake te akcije novac, a to koliko ćemo ga imati u selu, nažalost, nije u našoj moći – smatra Mihailo.
To ga ne obeshrabruje da bude odlučan u nameri da ostvari svoj cilj – otvori radnju za prodaju mesnih proizvoda.
– Smatram da pravi i kvalitetan proizvod može da prođe na tržištu. Treba mnogo ulaganja, naravno. S obzirom na to da govorimo o hrani, zakon nije strog, već primeren i objektivan. Na nama je da ga se pridržavamo. Ipak, mislim da se previše uvozi. Sve ono što u Evropi ne valja dolazi na naše tržište i prodaje se po jeftinijoj ceni kao naš brend, a naša domaća proizvodnja se potiskuje. Treba da urede Zakon o uvozu, a sve ostalo bi moglo da se isplanira na neki drugi način. Samo uz pomoć države možemo da napredujemo, sami smo nemoćni – zaključuje Mihailo.
- Dimitrijević