Piše: Siniša Mozetić, profesor u penziji
Naš Šapčanin, Stanislav Vinaver (1.03.1891, Šabac – 01.08.1955, Niška Banja), srpski je pesnik, književnik, književni kritičar; prevodilac čudesne veštine; pisac putopisa, novinar, odličan polemičar; diplomata, protivnik ideoloških dogmi, zaljubljenik u muziku, umetnost i pisanu reč; pokretač modernog u srpskoj kulturi, nosilac nagrade Orden Legije časti IV stepena; buntovnik.
Studirao je na pariskoj Sorboni, matematiku ga je učio – Anri Poenkare, filozofiju – Anri Bergson, muziku – Vanda Landovska.
Miljenik, sagovornik i saradnik velikana čuvenog i prestižnog pariskog univerziteta; jedan je od 1.300 kaplara u Prvom svetskom ratu; neposredni svedok Oktobarske revolucije; zarobljenik nemačkih logora u Drugom svetskom ratu.
Nije mi promakao jedan detalj iz njegove mladosti.
Bio je đak Šabačke gimnazije, sve do završnog razreda kada je zbog verbalnog sukoba sa profesorom izbačen iz škole. Iz gimnazije u kojoj je, kako je sam govorio, obožavao muziku i matematiku. Nisam nigde našao detalje razloga njegovog isključenja, ali nisam ni ubeđen da nam je baš mnogo na čast. Pre da je bio neshvaćen, od bilo kog drugog razloga zbog kojeg bi bio isključen. Činjenica koja i teši i boli sve koji se bore za nešto bolje i lepše od trenutnog. Vinaver je maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji, 1909. godine.
U nastavku, jedno pitanje.
Šta biste prvo rekli nekome ko bi vas na Vinaverovom trgu, ili u svečanoj sali Biblioteke šabačke upitao po kome oni nose ime?
Ja, možda sledeće. Svi smo čitali Tvenovog “Toma Sojera”, a malo ko zna da ga je na srpski jezik preveo niko drugi no Stanislav Vinaver!
A sledeće bih, tom nekom, poželeo pročitati.
U eseju: ”Jezičke mogućnosti” Vinaver zapisuje:
“Pod jezikom valja šire shvatiti žubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, usporenje, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika”.
I već pri samom kraju svog teksta o šabačkom velikanu, zapisujem sledeće:
Poznata Vinaverova pesma: “Mi se čudno razumemo” polemičkim naslovom neslućeno i nenadmašno simbolizuje Vinaverov odnos sa javnim mnjenjem u Srbiji, koju je iskreno i beskrajno voleo. I u njoj posebno svoj Šabac.
Koliko smo to spoznali i da li ikada dovoljno cenili?!
Šabac, da; Srbija, mislim i po mojim saznanjima – ne. Ili barem ne dovoljno. I jedno i drugo može se prilično dobro argumentovati.
Mi se čudno razumemo
Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja,
odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.
I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno;
svaki gest tvoj ja sam snevo,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.
U vremenima u kojima je bio najaktivniji i najbolji, istovremeno je u svojoj Srbiji bio i najkritikovaniji i najneprihvaćeniji.
Za one dobre poznavaoce Vinaverovog prebogatog stvaralaštva i delovanja, tek u dvadeset i prvom veku (posle preko 130 godina od njegovog rođenja), naš pomalo zaboravljeni sugrađanin, sve više je na prostorima gde je postojao i delovao – nedodirljivi simbol kulture, demokratije i kosmopolitizma u najboljem i najsvetlijem značenju ovih pojmova.
Puno toga za analizu i tumačenje ostavljam mnogo stručnijim i boljim poznavaocima Vinaverovog stvaralaštva. Jedino ne mogu a da, bez komentara, ne navedem prelepe stihove pesme čiji je naslov i naslov napisanog teksta.