Dragi moji,
najradosniji hrišćanski praznik, Vaskrs, ove godine se nekako poklopio sa Praznikom rada, Prvim majom, pa smo ta dva praznika, većinski proslavljali ukupno 5 dana. Činilo se da smo u tim danima praznovanja, nekako zaboravili na pandemiju nepoznatog virusa i da smo se opustili u svakom pogledu… Tako je neko slavio Vaskrsenje Isusuovo, neko Parznik rada, a neko, najveći broj, i jedno i drugo… Praznovalo se, kao nekada, mahom bez ikakvih zaštitnih mera protiv prenošenja virusa… pa kako bude… Mora se čovek opustiti, i kada je najteže i najopasnije… zar ne… Da nije tako, ne bi bio čovek…
Svakodnevica je, na našu žalost, manje više ista. Sa jedne strane nas bombarduju sve samim uspesima Vlade i Predsednika, koji zemlju guraju u svetlu budućnost, novim investicijama, privrednom zamahu i prosperitetu svake vrste, (što i priliči zlatnom dobu, u kojem, kažu živimo), jer, Srbija je, kažu, na vrhovima svih svetskih lista koje takve uspehe vrednuju…. Sa druge strane nas ubeđuju da je sve propalo, da nam života ovde nema, da je demokratija uništena i da je nestala, da živimo u vremenu laži i kriminala, sveopšteg zagađenja i opšteg ludila… Sluđuju nas, dakle, preko svojih medija, i jedni i drugi… složno i zajednički oni pokušavaju da nas potpuno slude… Jer mi smo već na tom putu, da se potpuno izgubimo… Zato nam je bio potreban praznik, druženje, odmor u prirodi, opuštanje, posete najbližih i najdražih i praznični mir… Neka rialitija u politici i TV svakodnevici, neka pokušaja zaluđivanja po strani, tamo gde mu je mesto, neka pričaju i rade šta god hoće i šta im na pamet padne… mi moramo ostati imuni na sve, jer ćemo kolektivno izludeti i nestati… Vidi se to na svakom koraku, da smo na samoj ivici… Na ivici, ali ne i u ambisu, koji nam preti… ima spasa…
U ime spasa, neka svih tih brojnih afera, svih tih Jovanjica, Krušika, Palmi, Marinika, Savamala, Mauricijusa, korupcije, opskurnih likova na političkoj sceni, sveprisutnog javnog laganja i varanja, neka prisluškivanja, kriminalnih grupa i obračuna među njima, neka ucena i skrivanja snimaka, obećavanja Metroa, neka Kona i svih ostalih koji nas savetuju i izluđuju u isto vreme, neka Tvitera i Fejsbuka, neka latentnog estradnog primitivizma koji nas okružuje i steže u obruč, neka spinovanja i laganja po malim ili većim ekranima, neka svega što nas pritiska i gazi… Mi moramo preživeti i ostati ljudi, mali ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, sa svojim snovima i svojim zabludama, sa svojim i samo svojim planovima i životima koje živimo, prvi i jedini put… Otpustite sve njih, iignorišite ih, i posvetite se samo sebi i svojima… Neka ovi stručnjaci rade svoje, a mi ćemo svoje… Biće prilika da im se rad oceni, kao što neko ocenjuje i nas… Hajde da svi zajedno postanemo bolji, precizniji, samostalniji, vredniji, pošteniji, iskreniji, da više volimo sebe, svoje najbliže i svoju zemlju, da je čuvamo i mazimo… Svi ćemo, tako osokoljeni, biti bolji i jači… nikako najbolji i najjači…
Eto recepta da zaboravimo ludilo oko sebe i sve koji nas u to ludilo neprestano guraju… Proleće je, pravo, zrelo, ozelenilo je sve, buja oko nas, toplo je, sija Sunce… Budite mi zdravi i radosni… Pa ma kako da Vam je… Glavu gore. Mi uvek pobeđujemo… Jer, na kraju, ima nas najviše… nas, običnih smrtnika, željnih običnog života i običnih stvari, a ne ludila…
Sve Vas volim i pozdravljam.
