Nova godina. Vraćam se iz kupovine i usput kucam tekst (ovaj tekst) koji sam obećao, a zaboravio. Dešava se. No, da se vratim temi, aktuelnoj temi. Nova godina je i evidentno je da mladi ljudi hoće da živi u normalnoj državi, državi u kojoj postoje institucije. Nezavisne institucije. Koje funkcionišu u skladu sa zakonom, svojim ovlašćenjima i u svom delokrugu. Ništa posebno, rekli bismo. Tačno, ništa posebno. I ništa neuobičajeno. Osim kod nas, naravno. Stariji pripadnici ovog društva (i drugovi članovi), koji nikada nisu imali priliku da se susretnu sa tom normalnošću, tvrde da je to utopija i da država ne može da funkcioniše na taj način. Potrebna je vlast jednog (tiranija) ili nekolicine (oligarhija) da bi sve to funkcionisalo – pod tim misle da bi se vladalo masom i bogatilo na njihov račun. Mladi vide drugačije. Mladi su se emancipovali – valjda je to posledica insistiranja na društvu znanja. Mladi hoće da žive u ovoj državi, ali po njihovoj meri. Gde se zna ko šta radi i za šta je ko odgovoran. A pošto su mladi i na njima će ostati sve, zašto ih ne bismo podržali u tim zahtevima? Ulazim u topao stan sa decembarske ulične hladnoće, a pitanje i dalje odzvanja u glavi. Zašto ne bismo podržali mlade u njihovim zahtevima za normalnim radom institucija i jednakim pravima i obavezama za sve, od socijalno najugroženijih do najbogatijih, od najnemoćnijih do najmoćnijih? Zašto ne bismo podržali zahteve (i vapaje) za pravdom, za dobrotom i lepotom? Dakle, studenti (i mladi) su u pravu!
Jovica Radović
