Humoreskica
Šerifovi dušebrižnici i ulizice ne prestaju da kevću gde god im se za to ukaže prilika. A, ukazuje im se gde god da se pojave. Onaj ministar, kome je tetka iz Kanade poklonila lovu da kupi stan u prestonici stalno pominje „srpski svet“, a mnogi od nas se sećaju da je ova zemlja bivala sve manja gde god su se njegov bivši gazda, a posebno gazdarica borili za veću. Džaba je skratio kosu, kad mu je jezik ostao isti, a toliki je da bi mogao /znate već šta/. I dok večiti Julin mlati praznu slamu /uz šerifov blagoslov/, onaj đilkoš koji je osuđivan za nasilje u porodici šeta po okrugu sa megafonom i ometa svakoga ko bi pomenuo šerifa u negativnom kontekstu. U poslednje vreme je počeo da preti novinarima jer su otkrili šta mu vlast daje za buku koju diže protiv gazdinih neistomišljenika. Možda ne bi bilo loše da se pomenuti megafon vrati odakle je došao i da se tamo bori za prava onih mučenika koji su ostali. Neka mu u rodnom mestu otvore kancelariju, pa neka preko megafona vazda hvali šerifa. U paketu sa njim, mogli bi za primer, na određeno vreme da pođu i rističevići, bakareci, kebare, pilje i ostali orlići, da na licu mesta pokažu svoju hrabrost, a ne da se prse na ružičastoj, „srećnoj“ u skupštini i skupštinskom restoranu uz dobre plate i klopu koju im narod obezbeđuje.
Rade Đergović
