Prvi maj, međunarodni praznik radničkog pokreta ustanovljen je još 1889. godine.
Njegovi začeci zapravo padaju još u 1886. godinu, kada su stotine hiljada američkih radnika izašle na ulice Čikaga kako bi zahtevale opšte prihvaćenje osmočasovnog radnog vremena. Iako 1. i 2. maja nije bilo nereda na ulicama, 3. maja je izbila tuča u kojoj su od strane policije ubijena četiri člana sindikata.
To je bila inicijalna kapisla da i radnici na poziv anarhista Avusta Spejsa i Alberta Parsona dođu na proteste naoružani, i novi su zakazani već za sutradan, za 4. maj 1866. Iako je na pomenuti protest došlo svega 3.000 radnika, pred kraj protesta neko je pod nerazjašnjenim okolnostima bacio bombu, ubivši pri tome sedam radnika i 67 policajaca.
Gradske vlasti su gotovo godinu i po dana kasnije za taj čin optužile anarhiste, posle čega su njih osmorica bili osuđeni na smrtnu kaznu (pogubljenjem). Više od 200.000 ljudi je bilo prisutno u njihovoj povorci, a već 1889. godine je na Prvom kongresu 2. Internacionale ustanovljeno da je „Prvi maj zajednički praznik svih zemalja na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost“.
Od tada se svake godine godine baš 1. maja obeležava praznik radnika i njihovih prava na svim svetskim meridijanima.
Ovaj praznik je prvi put u našoj zemlji obeležen 1. maja 1893. godine i to velikim protesnim skupovima u Beogradu.
Danas, kod nas, ovaj dan, uglavno, služi za odlazak u prirodu i “roštiljanje”.