Šta nam je donela privatizacija medija
Dugo se samo pričalo pa se potom javno raspravljalo a zatim su na brzinu izmenjeni i izglasani zakoni daleko od očiju javnosti. Tako je u Srbiji započela privatizacija medija koji su osnovani kao javna preduzeća lokalnih samouprava.
Eto, još se sećam te 2015. godine i onoga šta je govorio Rade Veljanovski, profesor radijskog novinarstva na Fakultetu političkih nauka koji se svojevremeno glasno zalagao za povlačenje države iz medija i učestvovao u izradi preliminarnog nacrta medijskih zakona. On je tada tvrdio da je vlasnička transformacija neminovna jer je „status javnog preduzeća najgori status za jedan medij“ i da država i lokalne samouprave moraju da drže ruke dalje od medija.
Međutim, privatizacija medija je samo naizgled dovela do konačnog povlačenja države iz medija budući da su novi vlasnici bili blisko povezani sa vlašću.
Tako je, na primer, socijalista iz Kruševca, Radoica Milosavljević Maša, koji do tada nije imao nikakve veze sa medijima, kupio čak osam lokalnih medija.
Sve niške televizije prešle su u vlasništvu Vidosava Radomirovića i Vladana Gašića – sina, tada, ministra odbrane i visokog funkcionera Srpske napredne stranke Bratislava Gašića.
Ovde je važno istaći i činjenicu da su mediji faktički kupovini budžetskim novcem budući da su neki mediji, samo nekoliko dana po okončanoj prodaji, dobijali novac iz gradske kase na ime projektnog finansiranja. Na taj način samo se potvrđivala, obično uvek tačna, čaršijska priča da su mediji iz državnog vlasništva prešli u ruke lokalnih političkih moćnika.
Na ovaj način je jedna, možda, dobra namera dovela do toga da se vidno smanji kvalitet informisanja a naročito da se smanji broj medija koji izveštavaju objektivno i nepristrasno. Čime su mediji počeli da gube svoju svrhu a proces privatizacije doveden je do besmisla.
Ovaj problem je posebno postao izražen u unutrašnjosti Srbije gde su lokalni sada „nezavisni“ mediji postali izloženi političkim pritiscima i finansijskim ucenama. Ali ovde treba reći i jednu istinu a to je da je vlasnička sruktura mnogih lokalnih medije nepoznata. Zna se, piše u APR-u, ko je nekakav vlasnik ali se ne zna ko stoji iza „uređivačke politike“ tog medija. Što je mnogo značajnije od vlasništva.
Opet ću se sada vratiti na profesora Veljanovskog, pobornika privatizacije medija, koji samo nekoliko godina kasnije kaže:
„U manjim mestima u unutrašnjosti Srbije medijska situacija je katastrofalna jer lokalni moćnici, koji su uglavnom članovi vladajuće koalicije, ne dopuštaju da drugačije mišljenje ili informacija izađu u javnost. Uostalom, takva je situacija u celoj zemlji, ali je na lokalnom nivou još teža i još gora“.
To što je profesor Veljanovski rekao tad, 2019. godine, važi i danas.
Privatizacija medija u Šapcu
„Glas Podrinja” se prvi našao na aukciji, u novembru 2007. godine po početnoj ceni od 700.000 dinara a interesovanje za ovaj šabački nedeljnik, jedan od najprepoznatljivijih lokalni listova u Srbiji, sa višedecenijskom tradicijom bio je veliki.
Po prodatom tiražu šabački „Glas Podrinja” je tada bio na trećem mestu u Srbiji u kategoriji lokalnih listova, odmah iza „Pančevca” i „Zrenjaninskih novina” sa bruto prihodom po broju između 400.000 i 500.000 dinara. List je izlazio u tiražu od 8.000 primeraka, (mada pamtimo i njegove višestuko veće tiraže) i imao je remitendu oko devet odsto, što govori da je bio veoma čitan. Uglavnom se prodavao na području opština Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva, a prostora za širenje imao je i prema ostalim opštinama Mačvanskog okruga, pogotovo Loznici.
„Glas Podrinja” je do tada izlazio pune 63 godine i zapošljavao je 31 radnika. Imao je kvalitetne novinare i „stabilnu“ uređivačku politiku pa su se često u ovom listu mogli pročitati i izrazito kritički tekstovi o radu lokalne vlasti “koja ih je hlebom hranila”. (Što je danas nezamislivo).
Posle deobe imovine sa RTV Šabac „Glasu Podrinja” je pripalo 567 kvadratnih metara prostora u prizemlju trospratne zgrade. Vrednost kapitala koji se tada privatizovao je (70 odsto) procenjena je na 3.499.000 dinara (44.690 evra), dok je budući kupac imao obavezu da investira još 244.000 dinara.
Međutim, list je preuzeo i obavezu od oko 10 miliona dinara duga koji je nastao u periodu zajedničkog funkcionisanja sa RTV Šabac.
Među zainteresovanima za kupovinu „Glasa Podrinja“ našli su se: nemačka medijska grupacija VAC, zatim Velimir Velja Milošević, jedan od nekadašnjih direktora „Glasa Podrinja”, a tada član saveta Republičke radiodifuzne agencije kao i vlasnik šabačkog koncerna „Farmakom MB” Miroslav Bogićević i vlasnik drugog šabačkog nedeljnika „Šabačka revija“. Treba napomenuti i to da Redakcija nije pravila neki svoj konzorcijum niti je bilo ozbiljnih ideja da radnici otkupe svoj medij.
Na opšte iznenađenje „Glas Podrinja“ je kupio konzorcijum, u kojem su bili vlasnik molersko-farbarskog preduzeća „Duga M“ Slobodan Teodorović, sveštenik SPC Bogdan Simanić i još dvojica anonimnih privrednika i platili su ga 59 miliona dinara što je bilo skoro 85 puta više od početne cene.
Tako je, u tom trenutku, šabački „Glas Podrinja“ postao najskuplje plaćen medij u Srbiji, u odnosu na početnu cenu.
Pre privatizacije novinari ovog nedeljnika su se nadali da će novi vlasnik ispoštovati tradiciju „Glasa Podrinja” i omogućiti im da rade profesionalno, očekujući da neće biti pretvoreni u „fabrički“ ili neki drugi bilten i da ih novi vlasnici neće ometati da odgovorno obavljaju svoj posao, bilo da je u pitanju uređivačka politika ili način pisanja tekstova.
Vest o novim vlasnicima brzo se proširila po čaršiji. Svima je bilo nejasno kako je neko ko do tada nikakve veze sa medijima nije imao mogao da kupi ovaj ugledni nedeljnik. Tim pre što je pop Bogdan Simanić u Šapcu već bio poznat kao preduzimač koji je sagradio nekoliko stambeno-poslovnih zgrada na uglovima šabačkih ulica.
Međutim država je omogućila da svako ko ponudi najvišu cenu može postati vlasnik nekog medija, bez obzira na to da li je on iz novinarske profesije ili nosi mantiju. Tako gledano kupovina „Glasa Podrinja“ je potpuno bila legalna i legitimna.
Ali, ovakav način privatizacije medija vrlo brzo je jasno i nedvosmisleno pokazao sve svoje mane. Novi vlasnici „Glasa Podrinja“ su se ponadali da će preko ovog nedeljnika „kupiti“ i društveni ugled u gradu koji će im omogućiti da unaprede posao kojim su se do tada bavili ali i da će se “približiti” lokalnoj vlasti u nadi da će od njih dobijati „unosnije“ poslove. Na obostranu korist.
A da je takve koristi i trebalo da bude potvrđuje i to da je „menadžer“ vladajuće strnke vrlo brzo stupio u kontakt sa novim vlasnicima „Glasa Podrinja“ i sa njima sklopio „dil“.
(Nastaviće se)