Lični stav
I deca u nižim razredima osnovne škole (čak i ona kojima matematika nije jača strana) znaju da je 84 nečega više od 19 isto tako nečega. Ali, ne i naš vladar Oskar koji se u Generalnoj skupštini UN borio kao lav („narogušen i ljut sav, strašno, strašno“) protiv usvajanja Rezolucije kojom se utvrđuje da zločin (genocid) u Srebrenici, odnosno jedan datum u julu mesecu (11.), bude Dan sećanja na žrtve tokom rata u BiH 1995. godine.
I glasalo se o tome u Generalnoj skupštini UN i rezultat je bio 84 glasa za usvajanje Rezolucije, 19 protiv, 68 uzdržanih a dvadesetak predstavnika država članica UN je glasalo „nogama“, jednostavno su izašli iz sale i zapravo nisu ni glasali. I onda je ovaj naš veselnik proglasio pobedu!?
Marko Đurić, mister Bin srpske političke scene i ministar spoljnih poslova (ne, nije vic) tapšao je kao nikad u životu na onaj svoj prepoznatljiv, bleskasti, način, pošten svet se stideo njegove i Oskarove sramote jer ne samo da je evidentni i kao dan jasni poraz ratni huškač i osvedočeni nacionalista („za jednog Srbina mi ćemo ubiti 100 Muslimana“) pretvorio (umislio u svojoj ludoj glavi) u pobedu već je napravio skandal kakav se u diplomatiji na ovako visokom nivou retko viđa. Ogrnuo se zastavom Srbije kao peškirom za plažu iako je unošenje nacionalnih zastava u skupštinsku salu UN najstrožije zabranjeno, svađao se sa obezbeđenjem i kurčio preko svake mere glumatajući za sve pare u svom stilu jadno i bedno.
Pošto su prethodnih dana po nalogu svog pomahnitalog Šefa napredne budaletine po Beogradu na bilbordima i na već čuvenoj Kulčini ispisali parolu: Srbi nisu genocidan narod… Pamtimo, a zvona pravoslavnih hramova zvonila iz sve snage (na uzbunu?) kada su objavljeni rezultati glasanja iz dalekog i mrskog Njujorka gradom su krenule kolone automobila sa isturenim srpskim zastavama, dodatno zgužvali saobraćaj koji je ionako svakodnevno na ivici kolapsa, narušili javni red i mir a ceo taj cirkus samo zato da bi Vođi dali podršku za još jedan kolosalni poraz.
Predsednik Srbije, notorni AV, zaista misli da u ovoj zemlji žive sve sami imbecili, debili i moroni i da mu baš svaka podvala može proći nekažnjeno ako je naduva preko svojih opskurnih medija do tačke pucanja. A on je pukao na međunarodnoj sceni itekako i zato i izvodi ovaj i ovakav performans za domaću publiku kojoj ne može da ponudi ništa konkretno svojom radikalskom politikom – ni bolji standard života (Srbija je na samom dnu te lestvice u Evropi), ni bezbednost, ni demokratiju i onda svakomalo duva u nacionalističke i kvazipatriotske trube brže, jače, bolje dok na kraju dana svi ne ogluvimo i ne poludimo skroz.
Naš anti-glumac Oskar je već stigao na drugu stranu zdravog razuma i luduje li luduje a nikako da malo i za pojas zadene. Stvarno treba posedovati poseban talenat da se onoliko izblamirate pred očima celog sveta, da obrukate zemlju koju predstavljate i sve njene građane od kojih većina nije, do sada, imala pojma da se na čelu države nalazi neopevani, infantilni, egomanijak.
„Ne dam moju zastavu, niko ne može da mi uzme moju zastavu, to je moja zastava…“, kao da nesretnik ima između tri i pet godina a ne da je matori konj od 54 leta. Zaista strašno. A stvarno loša vest za ovdašnje pučanstvo je da će taj i takav lik biti ovde na vlasti verovatno zauvek. Što govori dovoljno o nama jer znači da ni mi, kao narod, kao građani i građanke, nismo baš u vinklu.
E, da se manje bežalo sa časova matematike…
Dragan Karalazić