Te davne 1970. godine u prvi razred, I-10, Tehničke škole „Boris Kidrič“ u Šapcu upisali su se: Vuković Slobodan, Danojlić Tomislav, Dinić Zoran, Drndarević Miodrag, Dražić Branislav, Živković Zoran, Ivanović Ljubiša, Ignjatović Nebojša, Jezdimirović Milorad, Jović Dragić, Jokić Dragan, Kovačević Ivan, Krstić Dušan, Krsmanović Tanasije, Lekić Dragan, Lečić Branislav, Lukić Petar, Matić Milan, Mijailović Milinko, Milovanovoć Zoran, Milunić Jovan, Opačić Jovan, Pantić Dragan, Petrović Đorđe, Petrović Zoran, Puzić Rajko, Savkić Dragan, Samardžić Svetomir, Stokić Vlada, Subotić Zoran, Tadić Milenko, Tadić Rade, Stepanović Zoran, Polić Milan a tu su ih dočekali Marković Grujica i Pavlović Aleksandar.
Bilo je to vreme kada je bilo sasvim normalno da učenik može da izgubi razred, da ponavlja, pa je tako ovaj razred do kraja školovanja pretrpeo velike promene.
Ivanović Ljubiša, Petrović Zoran, Jezdimirović Milorad, Jović Dragić (posle završenog prvog razreda otišao u miliciju), Krstić Dušan, Milovanovoć Zoran, Petrović Zoran, Stepanović Zoran, Polić Milan, Tadić Milenko nisu dočekali zajedničku maturu ali su zato razred dopunjavali: Branković Slobodan, Dragojević Slobodan, Šatarić Dragan, Vrščaj Dragan, Greci Aleksandar, Popović Mile, Kokanović Dragan, Simić, Jovanović B. Zoran i Jovanović R. Zoran.
Već na polugodištu prvog razreda bilo je jasno da će profesori sa njima imati mnogo problema. Bila je to „nestašna“ generacija, svojeglava, ponosna, samo svoja pa i ne čudi što za četiri godnine školovanja niko od njih, ni jednom, nije imao primereno vladanje. Ali ne takva, kako bi se po oceni iz vladanja moglo pretpostaviti već zato što su bili temperamentni, buntovnici, sa shvatanjem života daleko ispred svog vremena.
Zanimljivo je da su se odlično uklopili oni koji su rođeni u Šapcu i oni koji su u Šabac došli samo na školovonje što je u to doba bila velika retkost. Postali su odlični i nerazdvojni drugari a posle završenog školovanja ostali su veliki prijatelji. Mnogi su se i okumili.
Sve četiri godine proveli su, takoreći, zajedno. Ako nisu bili na časovima onda su bili na fudbalskom ili košarkaškom terenu, uveče na korzou ili na kućnim žurkama. Čak i raspuste, velika većina, provodila je zajedno. Nikada među njima nije bilo svađe ni tuče.
Ali zato šala i „podmetanja“ bilo je na pretek. O tome kakav su „dinamičan“ život vodili mogla bi da se napiše neka veoma zanimljiva knjiga a neki događaju bili bi i za film interesantni.
A da su profesori teško izlazili na kraj sa njima svedoči i činjenica da su za četiri godine promenili četiri razredne starešine. Bilo je neizdrživo. Za profesore naravno.
Bila je to prva generacija učenika koja je odbila da se fotografiše za maturski pano. Danas, ipak, svi žale za tim ali tada su mislili…
Takođe, maturu nisu proslavili u Šapcu već su se šinobusom uputili u Banju Koviljaču i čuveni „Kur salon“.
Život ih je kasnije „razbacao“ ali ih nije razdvojio. Ostali su u kontaktu a da je to tako svedoči i podatak da godišnjicu mature obeležavaju skoro svake godine. Dosledni sebi prošle godine su obeležili 49 godina mature pa im ova, jubilaran, 50. i nije bila nešto značajna.
Nažalost, sudbina je okrutna i mnogi više nisu među živima. Ali jesu u sećanjima onih koji se okupljaju da se podsete na školske dane i vreme kada je život bio veseo i lep.
A kako ih je sve manje tako je i potreba za okupljanjem postala sve veća. Naredni susret zakazan je za septembar.
