U Masarikovoj ulici broj 50 u Šapcu jedan period vremena živela su braća Savkovići Pera i Mika. Pera fakultetski obrazovan, profesor srpskog jezika i književnosti. Mlađi brat Mika, posle završene srednje ekonomske škole u Šapcu, zaposlio se u šabačkom Zavodu za zapošljavanje. Mika muzički obdaren, u slobodno vreme, bio je član muzičkog orkestra u jednom poznatom šabačkom bendu, koji je svakog vikenda i u vreme državnih i verskih praznika u sremačkom selu Klenku u Domu kulture svirao dugo godina igranke. Pored toga Mika se rekreativno bavio sportom a njegova najveća ljubav, bila je vožnja bicikla, sa koga nije silazio. Pera Savković, vrlo mlad, oženio se sa devojkom, koja se prezivala Jelisavetov. Pera u tom svom prvom braku ima kćerku. Ta, bračna zajednica nije dugo trajala. Majka, prva supruga Perina, posle razvoda odlazi iz Šapca sa malom kćerkom u Niš, i nikada se više nije vratila u Šabac. Perina supruga se u Nišu udala, a kćerka kad je odrasla uzima prezime očuha. Pera Savković, lep čovek zaljubljive prirode, voleo je žene. Druga Perina, ljubav bila je Ljubinka Matić -Buba koja je sve vreme bila zaposlena u šabačkom Medicinskom centru „Laza K. Lazarević“ na odelenju pedijatrije, sve do odlaska u penziju. U toj vanbračnoj vezi Pera i Buba dobili su kćerku Olgu, koja je u šabačkom Medicinskom centru „Laza K. Lazarević“ obavlja dužnost kliničkog psihologa. Olga se udala i sada je u Šapcu mnogi poznaju, po prezimenu Perić. Posle ove Perine ljubavi, neokončane brakom, Pera se ženi sa Šapčankom Natašom Lalicki, sestrom Vladimira Lalickog u to vreme poznatog jugoslovenskog umetnika. Po sklapanju braka Pera i Nataša odlaze iz Šapca za Beograd. U bračnoj zajednici Pera i Nataša dobili su sina Vuka. Dok je bio u Šapcu, Pera je nekoliko godina, kao profesor, srpskog jezika i književnosti, bio zaposlen u Školi učenika u privredi „Kosta Abrašević“, 60-tih godina 20-tog veka dok su se prostorije škole nalazile u zgradi, sada Više poljoprivredne škole. Naime školske 1961/62 godine, ja sam godinu dana radio, sa Perom iako je Pera, bio stariji od mene, tri godine. Perini najbolji drugovi bili Steva Stanić, Momčilo Bošković Nole, Stanko Mrđa. Steva Stanić, koji je bio standardni prvotimac šabačke FK „Mačve“ kada se FK „Mačva“ takmičila u Saveznim ligama, prve i druge lige Jugoslavije. Po završetku fudbalske karijere, opredelio se za oblast novinarstva, gde je jedno vreme u Novom Sadu bio glavni urednik novosadskog lista „Dnevnik“. U Novom Sadu kao novinar se afirmisao, prelazi u Beograd, i u nedeljnom listu „NIN“-u, jedan je od glavnih novinara. Steva Stanić, bi trebao da bude primer, svakom mladom čoveku posebno mladima koji se bave aktivno sportom. Steva je bio oličenje poštenja, odnosa prema svim obavezama na koje čovek nailazi i doživljava u životu. Steva kao novinar, pomogao je mnogim novinarima iz Šapca, koje je znam i dobro poznajem, ali njihova imena neću da navodim, neka ostane tajna, a uz Stevinu pomoć i rejting, nekima od njih pomogao je da završe fakultete i da budu „funkcioneri“!!?? Stevu sam dobro poznavao iz FK „Mačva“. Pored Mike Savković, sestra Nada udala se za Šapčanina, Miću Radoševića Lođina. Šabačka porodica Lođina bila je poznata u Šapcu, još iz vremena od pre Prvog svetskog rata. Radoševići su živeli, a i sada neki od njih, žive u Šapcu u porodičnoj kući u ulici Milorada Šapčanina broj 2, u strogom centru grada. Od potomaka Radoševića, veran rodnoj kući, gde se rodio, do kraja svog života sa porodicom, živeo je Mića Lođin sa suprugom Nadom i dve kćerke: Maricom i Suzanom. Mića Radošević Lođin fakultetski obrazovan, bio je jedan od poznatijih ljudi u HI „Zorka“, u Šapcu i kao jedan od rukovodećih ljudi. Svakome od zaposlenih u HI „Zorka“ hteo je da se nađe na usluzi i da pomogne svakom bez obzira na titulu, zvanje, znanje i položaj, takav je bio Mića Lođin. U bračnoj zajednici Mića i Nadežda, Nada, devojačko Savković, dobili su dve kćerke, Maricu rođenu 1957. godine i Suzanu rođenu 1961. godine. Marica u braku sa Draganom Dragojlovićem imaju sina Jovana rođenog 1977. godine. Marica, posle završenih škola, zaposlena je u OUR-u farma „Zorka“. Mlađa kćerka Suzana, posle završenih određenih škola udala se za Šapčanina Dejana Mihailovića. Otišli su iz Šapca u Beč zaposlili su se i već dugo godina žive u srećnom braku u Beču. Vrlo retko dolaze u Šabac. Suzanu sam dobro poznavao, iako nije bila učenica moje škole, ali sam je vodio na letovanje u mesta na Jadranskom moru gde su letovali učenici i šabačkih škola. Obe kćerke Radošević su lepe, vaspitane, kao i roditelji Mića i Nada. Mića Lođin je imao tri obrazovane sestre koje su završile fakultete. Dve sestre bile su profesori francuskog jezika, Dragoslava i Olga, a sestra Radmila bila je dr stomatologije. Udala se za lekara fiziologa. U braku imali su dvoje dece: sina Đorđa lekara, koji je zaposlen u Zavodu za javno zdravlje „Batut“, filijala u Šapcu, kćerku Zoricu Popović, pneumologa. Moram da naglasim da Mića Lođin, dok je bio jedan od direktora u HI „Zorka“, nije zloupotrebljavao svoj poslovni rejting, kao što su mnogi direktori u HI „Zorka“ zloupotrebljavali! Naime za rešavanje stanbenih pitanja pojedini direktori koji su dobili nov stan u HI „Zorka“, boraveći sa porodicom u novom stanu nekoliko godina, kada isprljaju stan, koji treba da se kreči, dobijali su (uzimali su sebi) i selili se u nov stan, tek izrađen? Podatak tačan sto-posto.
U Masarikovoj ulici broj 44 u dugačkom, prostranom velikom dvorištu, u odvojenim, prizemnim stanovima, stanovao je veliki broj porodica. Vlasnik svih tih stanova i imovine, bio je poznati izrađivač seoske obuće – opanaka, poznati šabački domaćin i gazda Mile Đukanović. U tom dvorištu, Mile Đukanović, imao je specijalne odaje sepije, gde se štavila koža za izradu opanaka. Kada je opala potražnja kože za izradu opanaka, od šabačkih opančara kojih je u Šapcu bio veliki broj , Mile Đukanović odaje sepije, adaptirao je u stanove 1938. godine. Kada je počela sa radom šabačka hemijska fabrika, HI „Zorka“ u Šapcu je trebala da se umesto HI „Zorka“ izgradi, fabrika obuće „Bata“. Ali zbog protesta velikog broja šabačkih opančara da se izgradi fabrika obuće „Bata“ , izgrađena je u Slavoniji u mestu Borovo i promenila naziv u: fabrika obuće „Borovo“ iz Borova. U to vreme mnoge ulice u Šapcu, nisu imale urađenu komunalnu strukturu, pa i sa Masarikovom ulicom bila je ista situacija. Ni u jednom građevinskom objektu, stanu, kući nije postojao sanitarni čvor, vode, kanalizacije, toaleta, a i ulice u Šapcu bile su bez toga. U dvorištu u Masarikovoj ulici broj 44 gde je živela i moja porodica, bili su poljski klozeti, a vodu za kućne potrebe, za ličnu higijenu, za pranje veša, rublja, uzimali su iz česmi-pumpi, koje je u to vreme imalo u Šapcu svako dvorište. U vreme kišovitih dana skupljala se kišnica (meka voda) koja je služila za pranje kose. U dvorištu Mila O. Đukanovića u Masarikovoj ulici broj 44, bilo je porodica sa decom, čiji su roditelji bili raznih profesija, zanimanja, prosvetnih radnika, vojni lica, pravnika – sudija, zanatlija, službenika i penzionera. U to vreme svi su se međusobno poštovali. Iako su stanovi bili u privatnoj svojini, posle Drugog svetskog rata, ko će da stanuje u privatnim stanovima, određivala je stanbena komisija – Grada Šapca. Jedino stanarinu plaćali su stanari vlasniku stana, u Masarikovoj br 44, pored velikog broja porodica, stanovala je i petočlana porodica Jelić. Otac Dobrivoje Jelić, posle Drugog svetskog rata bio je sudija, šabačkog Okružnog suda. Majka Milena domaćica (devojačko Janković), oboje rodom iz pocerskog sela Dobrića, iz poznatih porodica Jelića i Jankovića, kojih i sada u Dobriću ima. Supružnici Dobrivoje i Milena imali su troje dece: kćerke Zdravenku, Ljiljanu i sina Miroslava. Svih troje dece završili su osnovnu školu i gimnaziju u Šapcu, a po završenoj gimnaziji dalje školovanje nastavili su u Beogradu. Po završenom školovanju, deca porodice Jelić jedan kratak period proveli su, tada u Jugoslaviji. Od dece Jelića, jedno po jedno, odlaze iz Jugoslavije, i postaju stanovnici Švedske. U Šapcu posle Drugog svetskog rata, zbog nedostatka stanbenog prostora stanova, počinje gradnja stanbenih zgrada sa više stanova. U to vreme dobiti stan, bilo je vrlo teško, a dodelu stanova u novo-gradnji, a dodeli stanova, dodeljivala je, gradska stanbena komisija. Jedan od prvih ljudi u Šapcu, koji je dobio stan u novogradnji bio je sudija Dobrivoje Jelić. Seli se sa porodicom iz Masarikove ulice br 44 u novi dobijeni konforni stan u ulici Knez Ive, a (sada ulice „Trg đačkog bataljona). U prazni stan, u kojoj je stanovala porodica Jelić, iz Grmićske ulice, useljava se šestoročlana porodica Lukić: otac Sava, majka Staka i deca, sinovi: Draga, Vita Šuša, Ilija i kćerka Nada. Porodica Lukić dobili su stan, zahvaljujući sinu Dragi, koji je bio učesnik NOB-a, a po završetku Drugog svetskog rata, bio je zaposlen u MIŠ-u (Ministarstvu inostranih poslova). Inače Draga Lukić, bio je prosvetni radnik-učitelj, a porodica bila je vrlo siromašna. Posle Drugog svetskog rata Vita Lukić po završenim školskim i vojničkim vezama, zaposlio se u šabačko grafičko preduzeće „Dragan Srnić“ i u tom preduzeću ostaje do odlaska u penziju. Vrlo uticajan autoritativan stručan u preduzeću, zapošljava brata Iliju kao vozača kamiona i sestru Nadu, kao grafičkog radnika. Vita oženjen u braku sa suprugom Dragicom imaju dve kćerke: Veru i Nadu. Ilija Lukić, oženjen sa Mačvankom Verom iz sela Mačvanskog Pričinovića, koja je 50-tih godina 20-tog veka, kada je FK „Mačva“ (ŠA) bila „ligaš“, Vera je bila službenik u klubu. Nada Lukić udaje se za Bracu Hinića, koji je tada bio predsednik šabačke SOFK-e (Savez –organizacija za fizičku kulturu). Dok su bili u bračnoj zajednici, dobili su sina Gorana. Goran Hinić, mašinski tehničar, završio je u Šapcu, Tehničku školu „Boris Kidrič“.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović-Paja „Labud“