U Masarikovoj ulici, pre Drugog svetskog rata, gde je sada knjižara i Turistička agencija, do uličnog trotoara, bila je obućarska radnja, poznatog šabačkog obućara Dragog Ostojića. Obućar Dragi, koji je u svojoj radnji vršio popravku obuće za žensku, mušku i dečiju populaciju, izrađivao je po narudžbini novu obuću, plitke, poluduboke, duboke cipele, čizme, a pored toga izrađivao je sportske cipele-kopačke za fudbalske klubove, a najviše za šabačku FK „Mačvu“. Pored zvanja majstora obućara, Dragi je bio herihter, jer je za novu obuću, koju je izrađivao, krojio sam lica od kože i sam šio za sve vrste modela obuće koje su mušterije naručivale. Zbog velikog broja mušterija uvek je angažovao dva do tri obućarska radnika, koji su mu u poslu pomagali. Obućara Draju Šukana i Gardić -Ikaša, koji su bili stručni za obućarski posao i vrlo ljubazni, vaspitani prema svakom. U slobodno vreme, hobi Ikaša Gardića bila je muzika. Bio je član nekoliko šabačkih bendova koji su svirali igranke, a muzika je bila Ever-grin. 1947. godine iz OFK „Beograda“ u Šabac, u FK „Mačvu“ došao je zajedno sa Stevanom Vilotićem, koji je jedan kratak period bio igrač OFK „Beograda“ (Metalca). Abdulah Gegić, bio je školovan fudbaler i obrazovan čovek. U Austriji, u Beču, FK „Austrija“ završio je pionirsku fudbalsku školu. Sa 16-est godina bio standardni prvotimac FK „Novog Pazara“ školovao se, u rodnom gradu Novom Pazaru i posle završene gimnazije, u Beogradu završio je Ekonomski fakultet i DIF (Državni institut za fizičku kulturu). Na DIF-u je i doktorirao, i bio je tada od najškolovanijih trenera u Jugoslaviji. Kada je došao u Šabac, Abdulah Gegić Duce, pored njegove sportske opreme, sa opremom su i sportske cipele kopačke. Na prednjem delu cipele, nisu imale kapne. Tada sam i ja trenirao i igrao fudbal i prvi put sam video kopačke bez kapni i svidele su mi se. U obućarskoj radnji, kod obućara Dragog Ostojića naručim kopačke bez kapni i Ikaš Gardić mi je napravio kopačke. Po dolasku u Šabac Abdula se oženio sa jednom od najlepših šabačkih devojaka u to vreme profesorom francuskog jezika, Dragicom Stefanović, koja je bila zaposlena u OŠ „Laza K. Lazarević“ u Šapcu. U bračnoj zajednici, Abdula Gegić i Dragica Stefanović imali su kćerku Adilu. Pre odlaska iz Šapca Abdula i Dragica su se razveli. Kćerka Adila je ostala u Šapcu sa majkom Dragicom. Dragica se udaje za poznatog šabačkog lekara (M.S.) po udaji – ženidbi bračni par odlazi iz Šapca. Adila ostaje u Šapcu, po završenoj srednjoj školi udaje se za Dušana Radosavljevića Šmizlu, koji je bio zaposlen u šabačkoj Elektrodistribuciji. Adila i Dušan imaju odraslog sina i porodica stanuje u Šapcu u ulici Kralja Milana. Kada je FK „Mačva“ 1952. godine ispala iz Prve savezne lige Jugoslavije, Abdula Gegić se posvetio trenerskom poslu. Trenirao je FK „Slogu“ iz Kraljeva, FK „Sarajevo“, turski FK „Bešiktaš“ (Istanbul), a trener JSD „Partizan“ bio je 1965. godine, kada je u finalu „Kupa Evrope“, kada je „Partizan“ u Briselu, Belgiji, igrao utakmicu protiv FK „Reala“ iz Madrida, na toj utakmici „Partizan“ je vodio sa 1:0, ali je „Real“, pobedio sa 2:1, za uspomenu i sećanje na tu utakmicu, u drugom braku rodio mu se sin i Abdula je sinu dao ime Brisel. Od ulice Koste Abrašević i na desnoj strani Masarikove lice kuće sa dugačkim dvorištima protezale su se do leve strane ulice Miloša Obilića, u svakom dugačkom dvorištu, u stambenim objektima živelo jer po 5 do 6 porodica. Ulica Takovska u to vreme nije postojala i nije bila trasirana. Takovska ulica je prosečena, između 60-tih i 70-tih godina 20-tog veka. Proteže se od leve strane ulice Koste Abrašević, do ulice Braće Nedića, a nalazi se sada između desne strane Masarikove ulice i leve strane Miloša Obilića ul. I paralelna je sa njima. U Masarikovoj ulici gde je bila obućarska radnja, Dragog Ostojića, u dvorištu stanovalo je nekoliko poznatih šabačkih porodica. Jedna od tih porodica bila je porodica Savić. Iz porodice Savić najpoznatiji su bili braća, Mića Savić Madrac, profesor matematike, koji je posle Drugog svetskog rata, predavao matematiku, u šabačkoj gimnaziji i školi učenika u privredi. Učenici, kojima je predavao matematiku, obožavali su i poštovali su profesora Miću, jer je i on njih poštovao, jer je bio pravi pedagog. Profesora Miću cenili su i poštovali mnogi građani Šapca a posebno žitelji Masarikove ulice. U slobodno vreme profesor Mića, kada nije imao obaveze u školi gde je bio zaposlen, u kući u Masarikovoj ulici, spremao je učenike iz matematike, učenicima, kojima nije predavao. Profesor Mića, bio je vrlo human čovek, pa je nekim od učenika, koji su dolazili na privatne časove siromašnim učenicima časove nije naplaćivao. U bračnoj zajednici imao je kćerku i sina. Sin Dobrica, službenik sa porodicom živi u Šapcu, u Bosanskoj ulici. Muzički nadaren, član je jednog šabačkog benda. Rođeni brat Miće Savića Madraca, Raja Savić – Papagaj sedamdesetih i osamdesetih godina 20-tog veka živeo je u Beogradu a bio je zaposlen na železnici Jugoslavije u OUR „KSR“ (kola za spavanje i ručavanje). U KSR-u Raja je bio jedan od prvih ljudi preduzeća, pa je nekoliko Šapčana zaposlio u KSR. Sećam se Marka Mitića Bonga, koji je na beogradskoj železničkoj stanici prodavao, karte za kola za spavanje. Inače, Marko Mitić Bongo bio je sin poznatog Šapčanina Mije Mitića i unuk jednog od poznatih Šapčana, Marka. Porodica Mitić, živela je i stanovala u Šapcu u ulici Vlade Jovanovića dug period od početka Prvog svetskog rata! Šapčanin Mitar Jovanović, autor knjige „Šabac i Šapčani“ pored ostalih Šapčana, piše i o porodici Marka Mitića, seniora. Koliko je meni poznato, mlađe generacije su u Beogradu, a u Šapcu ih više nema!?? U Masarikovoj ulici, gde su stanovala braća Savić: Mića Madrac i Raja Papagaj u tom dvorištu, kao učenik gimnazije stanovao je Ranisav Stanišić iz Bele Reke. Po završetku šabačke gimnazije, završio je Medicinski fakultet u Beogradu. Ranisav kao lekar vraća se u Šabac, zapošljava se u šabačkom Medicinskom centru specijalizira i kao lekar pedijatar, sve vreme do odlaska u penziju obavlja posao na dečijem odelenju. Vaspitan, stručan, obožavali su ga roditelji dece, koju je uspešno lečio. Svi njegovi saradnici, kolege – lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari, pomoćno osoblje i danas sve u superlativu pričaju o njegovoj stručnosti, znanju i humanosti. Nažalost dr Ranisava Stanišića, već dugo vremena, nema među nama, a ovo pišem, da ostane uspomena na njega, da se ovakav čovek, lekar, ne zaboravi. U Šapcu ima lekara, koji kad odu u penziju, skinu beli i zeleni, doktorski mantil, nisu niko i ništa. Sa njima od građana, neće niko da se druži, a razlog je bio njihov lekarski odnos prema pacijentima koje su kao bolesnike lečili. O tome iskustveno govorim i pišem, jer sam doživeo da me je lekar bez razloga „mladog“ u 86 godini života bez ikakvog razloga isterao iz ordinacije. Nije hteo ni da me sasluša. Na početku Drugog svetskog rata od 1941. godine, u Šabac su, silom prilika počeli da pristižu izbeglice iz raznih krajeva Jugoslavije. Iz Slovenije bilo je Slovenaca, iz Hrvatske bilo je Srba koji su bežali od ustaškog terora. Međutim od izbeglica, bilo je i pravih rođenih Šapčana, koji su službovali u Vojvodini, u gradovima, gde je većinski deo stanovništva bio mađarske nacionalnosti. Bilo je Mađara pravih Jugoslovena a bilo je i Mađara fašista-nacista koji su bili Hortijevci-Njilaši, kao Anta Pavelića, ustaše. Tako je moja porodica iz Sente, gde su moji roditelji od 1936. do 1941. godine, bili prosvetni radnici, iz bežanije stigli 6-tog aprila 1941. godine u Šabac, kada su fašisti bombardovali Beograd. Za vreme okupacije Šapca, od strane fašističke Nemačke, i posle završetka Drugog svetskog rata, 9-tog maja 1945, bilo je i porodica iz drugih gradova Srbije i Jugoslavije, koji su se doseljavali i nastanjivali u Šapcu, iz raznoraznih razloga, školovanja dece, zapošljavanja i boljih uslova života. Tako se u Šabac iz Loznice, u Masarikovu ul. br 56 doselila, porodica, Aleksandra Jovanovića Tande i supruge Kosare. Supružnici, Slobodan Tanda i Kosara imali su dva sina, starijeg Dragana i mlađeg sina Slobodana Rokija. Slbodan Jovanović Tanda, rođeni Lozničanin, bio je muzički nadaren. Lepo je pevao i pored toga svirao je nekoliko muzičkih instrumenata. Jednom rečju, to mu je bilo zanimanje i profesija. Pre dolaska u Šabac, dok je bio u Loznici, bio je zaposlen u Kulturno umetničkom društvu KUD „Vuk Karadžić“, pripremao je hor i bio dirigent hora, sve do dolaska u Šabac 1948. Tih godina po završetku Drugog svetskog rata, poneka varošica i skoro svaki grad imali su kulturno umetnička društva u novoj Socijalističkoj Jugoslaviji. Članovi horova bile su osobe raznih zanimanja i profesija i učenici srednjih škola i studenti, koji su bili sluhisti i daroviti za pevanje. U to vreme repertoar pesama, koje su horovi pevali, bile su pesme posvećene Narodnoj oslobodilačkoj borbi. Jedna od tih pesama bila je i pesma „Jugoslavijo“. Po dolasku iz Loznice u Šabac, Aleksandar Jovanović Tanda, nastavio je da obavlja isti posao. I nastavio je da se bavi muzikom a druge ponuđene poslove nije prihvatao. Muzičar ostaje muzičar bez obzira u kojoj se sredini nalazi. Sinovi Dragan i Slobodan Roki u Šapcu završavaju osnovnu školu. Lepo vaspitani, a za sport nadareni, posebno Slobodan Roki. Dragan posle završene osnovne škole upisuje građevinsku Tehničku školu koju uspešno završava i zasniva radni odnos kao građevinski tehničar i taj posao obavljao je sve do odlaska u penziju. Slobodan Roki upisuje mornaričku vojnu školu. Po završetku vojne škole, raspoređuju ga u garnizon mornarice u Puli. Ženi se i sa porodicom živi u Puli u ulici Vitezovićevoj. Nadaren za košarku, Roki je uspešno igrao košarku za KK „Uljanik“ iz Pule. Po završetku uspešne košarkaške karijere, nekoliko godina bio je jedan od prvih ljudi u Košarkaškom savezu Hrvatske.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle Pavlović – Paja „Labud“
