Dragi moji,
još malo pa će biti punih 17 godina od početka Milosrdnog Anđela, akcije bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije od strane NATO pakta, vazdušnim udarima na celu Srbiju i nešto manje na Crnu Goru… Šta se sve u ovih 17 godina izdešavalo i kako bi se, iz ugla marta, aprila, maja i juna te 1999.g. posmatrali današnji akteri na političkoj sceni… Toma i Vučić su u tim danim zagovarali tezu da se nikako ne potpisuje mirovni sporazum, nego da se poruči neprijatelju da učini napor i pokuša da nas kopnenim snagama okupira, pa kom opanci, kom obojci… Naravno, njih dvojica su taj stav zastupali i u skupštinskim klupama, podržavajući bezpogovorno svog tadašnjeg lidera Voju Vojvodu… Vuk Drašković je sa pozicije potpredsednika Savezne Vlade pokušavao da smiri situaciju i da intervencija odmah prestane… Dačić je u to vreme bio minorni aparatčik Slobodana Miloševića, potencijal za budućnost, ali vrlo raspoložen da hvali i pravda sve gluposti svog tadašnjeg lidera… Najveći neprijatelji našeg narodasu u to vreme, osim dela opozicije, bili Solana, Bler, Medlinka i Klinton… Pominjani su još i Džejmi Šej i Vesli Klark… Tadašnju opoziciju je situacija u Srbiji, pod bombama i sirenama za uzbunu, odvela u dve kolone… Na jednoj strani je bio Zoran Đinđić, a na drugoj Voja Koštunica, svaki uz svoje saradnike i pristalice… Takvo stanje je trajalo dugih 88 dana, a onda je objavljeno da smo mi pobedili… a inž Mrkonjić je krenuo da obnavlja porušenu zemlju i to uvek pre roka… Tako je bila tada…
Danas je potpuno drugačija slika. Danas je Vučić neprikosnoveni Premijer zemlje koja „juri ka Evropskoj uniji“… Toma Nikolić, danas sa mesta predsednika Srbije, odlazi u posetu „ljubljenom“ Putin Vladimiru, a pre toga potpisuje Sporazum sa NATO-om… Šešelj Vojvoda Vojislav je okončao svoj višegodišnji službeni put u Hagu… i ponovo je među nama, spreman da pobedi na Izborima… Slobodan Milošević je svoj hod po mukama zauvek okončao u Haškoj zatvorskoj ćeliji… Njegov dečko koji obećava, Ivica Dačić, postao je faktor stabilnosti svake Vlade u Srbiji, iskazao je neslućene koalicione kapacitete, od Koštunice, preko Tadića do Vučića… Nestašni Mrkonjić je postao počasni predsednik Dačićevog SPS-a i dečko Ane Bekute… Većina porušenih objekata je obnovljena, mada nisu svi, i to oni najznačajniji, i to baš u prestonici… i dalje su ruševine zgrade Generalštaba i MUP-a Srbije i Jugoslavije… ali se gradi (BEO)Grad na vodi… Toni Bler je legitimni savetnik našeg Premijera… Bil Klinton i Solana su penzioneri, s tim da onaj prvi ima i zaživotni spomenik u centru Prištine… Olbrajtova još čeka jednog Srbina da je „nagna“… a, Vuk Drašković se uvukao u skute Vučiću i sa njim deli mrvice vlasti, zaboravivši na sve one fekalne uvrede kojima je obasipan od današnjih vlastodržaca, u onim vremenima… Koštunica je van svake političke igre i polako pada u zaborav kao petooktobarski naslednik Slobodana Miloševića… Zoran Đinđić je postao prva žrtva promena u Srbiji i vremena početka krupnih reformi… Ali ima i nešto što je danas isto… U Crnoj Gori… Tamo još uvek vladaju Đukanović i Vujanović… Za neverovati, zar ne…??? Mislim, ne samo za ove u Crnoj Gori…
I dok mart u Srbiji pokazuje svoje pravo, tragično lice, ovog puta kroz velike poplave, jedan čovek se usudio da mrtav-ladan izgovori nešto neverovatno. Veli on da je „Bog kriv za poplave u Srbiji“. Reče i ne kazni ga onaj na koga je udario… Ministar nečega u Vladi Srbije, pojavio se onako iznebuha pre neki dan, i to uz skute Vučićeve, da bi se prošetao i on, negde u nekom selu kod Čačka mu, u trenucima najveće muke poplavljenog naroda… Mnogi su se obrušili na jadnog Ministra za vanredne stvari zbog te izjave, ali ja mislim da ga oni, samo nisu dobro razumeli… On je zapravo dao poruku onome pored koga je u tom času stajao, u senci, dok su obojica gologlavi kisnuli… Nije naš dobri Velja tako brzoplet, pa da huli na Gospoda… Nije li on to, tada mislio na „Boga“ u Srbiji, i da je On upravo kriv za poplave… Ima li tu istine?… Ako ni zbog čega drugog, valjda zbog toga što je, eto, baš njega postavio za Ministra za vanredne situacije…
U martu je neke davne 1991.g. jedan čovek, tada razbarušene kose i brade, izveo narod na ulice Beograda… ustao je prvi protiv tiranije… a tiranin je izveo tenkove na te iste ulice… i šmrkove sa vodom kojom su kupani demonstranti, a on uzvikivao sa terase Pozorišta, „Juriš braćo i sestre“… Očekivao sam pre neki dan, da po starom običaju, na mestu tog obračuna i pogibije dvojice ljudi, taj isti položi cveće i održi govor… Ništa se nije desilo… A baš bi prijalo oku da smo ga toga dana, 9.marta, videli na Trgu Slobode, sada u drugom društvu… uz Vučića i Vulina, Tomu Nikolića, Mrkonjića i Dačića… sada svojih koalicionih gazda u Vladi… jer oni mu ne mogu biti partneri… suviše je sitan za njih… Nadam se da ste prepoznali o kome je reč… Žalim samog sebe što sam ikada išta tom čoveku verovao… mada, iskreno, brzo sam ga prepoznao i što kažu deca „skenirao“…
Niz martovskih crnih dana u Srbiji, kao potvrda pravila, nastavljen je na žalost i ove godine. Umro nam je svima dragi, legendarni i svevremsnki tumač likova kao što su: Prle, Popaj, Urke, Brana Mitrović – Flojd, Aldo, Glavonja, šlager pevač… sa scene je otišao naš Gaga, Dragan Nikolić… Ušao je u besmrtne i to odavno… Pojačao je nebesku Srbiju… Sa njegovim odlaskom, čitave generacije su izgubile čoveka koga su obožavali… Sva je sreća… njegova dela ostaju zauvek… Zbogom Veliki PRLE… nisi umro u Monci u poslednjem krugu, ni u čamcu pored male Lee, nisu te ubili Nemci uz Paju i Tihog, ni bombe 6. aprila na prilazu Beogradu u autobusu Krstića i sina… nisi ni sada umro…
Sve Vas volim i pozdravljam.
Branislav Sekulović, advokat