Srpska izgubljena trka sa vremenom
Negoveštaj najteže godine od 1944. malo koga je otreznila, a po poslovičnoj ovdašnjoj neposlovnosti i olakom zaboravu, kao da ovde nisu bile devedesete: ratovi, nestašice, najveća hipeinflacija, međunarodna blokada, izgon iz UN… Niko neće odgovarati za slom elektroenergetskog sistema, nepotrebnog plaćanja velikih milijadu evra za uvoz struje, koja se ranije izvozila, a za te pare mogla se izgraditi barem jedna nova elektrana. Za gluposti i neodgovornost državnih činovnika iz budžeta ove godine se izdvaja 280 miliona evra, a za ovih deset godina to je još jedna milijarda izgubljena pred međunarodnim pa i domaćim sudovima. Nažalost, ovde se mnogo skupo plaća neznanje i neodgovornost, a najviše gubitak vremena. Još je Marks ustvrdio da se sva ekonomija svodi na ekonomiju vremena, a ovde se i ne haje za izgubljeno vreme. Pa se na primerima Šapca može videti koliko je toga proćardano. Već duže od decenije u nečijoj fioci stoji projekat elektroenergetske efikasnosti, koji je predložila ondašnja šabačka vlast. Najpre da se termoizoluju zgrade, kao primer čitavo naselje Benska Bara. A to je pokazalo uštede od tridesteak odsto električne energije. Sa termoizolacijom štedi se i leti, jer se u Srbiji malo razlikuje zimska i letnja potrošnja. Da se krenulo u veliki projekat izolacije velikih gradova uštede bi bile izuzetno značajne, a pogotovo kada je potrošnja struje u Srbiji tri-četiri puta veća od proseka u Evropi, i kad se samo na mreži gubi 16-17 odsto energije. Smešno zvuči da se energija štedi odvrtanjem sijalica, koju propagiraju najviši državni čimbenici, predsednik i premijerka. U Šapcu je pokrenut projekat efikasnog gradskog i prigradskog saobraćaja, sa autobusima na prirodni gas i internetskom aplikacijom o polascima, ali ga nova naprednjačka vlast nije razvila do kraja. Čak i u bogatoj Nemačkoj pokrenuta je štednja goriva, da građani sa devet evra mesčeno mogu da koriste javni saobraćaj. Na primeru Beograda vidi se uzaludno traćanje velikih sredstava, stalno dotiranje GSP, pogrešne odluke o novoj liniji metroa, nefunkcionalnoj a preksupoj, od čak od šest milijardi evra. Umesto silnih gužvi i kolapsa zbog prekomerne upotrebe automobila, sa metroom bi se umesto prosečnih 17 kilometara na čas dobila brzina od tridestak kilometar na čas, i tu su brojke i uštede nepojmljive. Čudno je da se u brzu prugu do Novog Sada i Budimpešte uloži gotovo dve milijarde evra, a pri tom se devastira i ukloni više od 400 kilometara lokalnih pruga u Vojvodini. Nisu korišćena iskustva Šapca ni u poljoprivredi, gde je predloženo navodnjavanje „kap po kap“ za deset pa i 20.000 hektara u plodnoj Mačvi i Posavotamnavi. To umogome povećava prinose i onemogućava velike štete od suše. Ovako bud zašto je prodat PKB po smešnoj ceni od šest hiljada evra po hektaru za najplodniju zemlju u Evropi, koja je barem četvorostruko skuplja u slobodnoj prodaji. Kupili su je Arapi, jer oni ulažu petrodolare kojih u nekoj daljoj budućnosti neće biti. Uostalom, po zemljištu gde se primenjuje navodnjavanje Srbija je na samom dnu, a pokazalo se da će hrana biti sve skuplja, i, što je nepojmljivo za Srbiju, možda čak dođe i do gladi. Primera radi Holandija obrađuje zemljišta koliko i Vojvodina, izvozi poljoprivredne proizvode za 80 milijardi evra godišnje. A razlika u plodnosti zemljišta i klimi je ogromna, na strani Srbije. I umesto modernih, kvantaških pijaca, gde je bivša šabačka vlast postavila prave temelje, naprednjačka vlast je to anulirala, potpuno opremljeno zemljište sa gasom, vodom, kanalizacijom, električnom energijom, internetom, ponudila je u zakup kao poljoprovredno zemljište. Tek sada u ovim nestašicama vidi se nedostatak ovakvih pijaca, koje je Šabac pripremao po ugledu na Sloveniju. Ekologija ostaje bolno pitanje Srbije, jer je Šabac imao jedino funkcionalno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Nova vlast u Šapcu nije učinila ništa da zaokruži ovaj sistem, gde bi se dobijala energija i kompost. Na nivou Srbije pripremljen je obiman i preskup projekat koji bi finansirali Kinezi sa više od tri milijardi evra kredita, i, naravno, da oni budu nosioci posla. Ovi sistemi su zastareli, planirani na sakupljanju otpadnih voda za šira podučja, korišćenje velike energije za dopremanje do postrojenja, a savremeni primeri govore o bržim, nadasve efikasnijim sitemima za manja područja. Pri tom bi značajan deo finansirala Evropska unija, a ovako se opet ide u naručje Kineza koji će kad-tad tražiti naplatu. Dobri primeri Šapca nisu iskorišćeni i u onoj demokratskoj sferi, učešću građana u odlučivanju. Prethodno su građani u svojim mesnim zajednicama odlučivali o najvažnijim projektima za svoju sredinu koji se finsansiraju sredstvima od poreza na imovinu, a sada praktično mesne zajednice su samo sprovodioci gradske vlasti. I posle svega, od jedne moderne lokalne samouprave, ustrojene po evropskim modelima, Šabac se ubetežio sa naprednjačkom vlašću u osrednjost i poniranje iz čega će teško izaći da bude na dobrobit građana, a pogotovo kada je i sama Evropa, pa i svet zašao u veliku nepoznanicu.
Dragan Eraković