Rijaliti Srbija
Pre nego što pređemo na temu iz naslova ovog pisanija hteo bih da u svoje lično ime pozdravim odluku izvesnog sudije iz Novog Sada koji je ukinuo pritvor našem dragom i nikad prežaljenom Goranu Vesiću, kodno ime Sićve, sa obrazloženjem i praktično presudom da dotični, bivši ministar, ništa nije kriv za zločin kada se nadstrešnica na železničkoj stanici obrušila i ubila 15-oro ljudi a sve zbog korupcije, neodgovornosti i neznanja naprednih „neimara“, i da nema potrebe da čami u kazamatu već da može da izađe na svetlost dana kao slobodan čovek. I tako je još crnji mrak prekrio naše (ne)slavno pravosuđe.
Što se tiče pitanja koje većinu građana i građanki muči ne samo ovih poslednjih pretužnih dana nego godinama, ono je, naravno, retoričko. Oni sa koeficijentom inteligencije iznad 100 indeksnih poena i sa trunkom empatije i normalnosti znaju odgovor. Svo ovo zlo koje nam se trenutno dešava započeli su napredni banditi i njihov Šef, veliki majstor prevare, neopevani lažov i manipulator još pre nekoliko decenija.
Ovaj psiho-killer nema ni dana radnog staža a stalno poziva na rad (a ne rat) kao onaj nemački Firer onomad, u sve se razume, sve zna i sve hoće a misli i da može. Ono šaketanje u Narodnoj skupštini između poslanika vladajuće većine i opozicije bila je izrežirana predstava kompletnih naprednih idiota i mila majka u odnosu na sve ono što smo doživeli u proteklih 12 godina od kada su se radikali (nacisti, fašisti) preobukli u demokratsko ruho i zavladali državom i društvom u punom kapacitetu, što u praksi znači bahato, prostački, neuko i bezobrazno, uzurpirajući sve institucije koje postoje zbog građana, skoro sve medije da ljudi ne dobiju pravovremene i istinite informacije, lažući besomučno (a zna se da ko laže taj i krade) pa su pokrali izbore više puta a narodne pare kradu svakodnevno kroz njihove koruptivne i mnoge druge kriminalne radnje, takve razbojnike majka više ne rađa. Kao ni Ali Babu (Acu Srbina), vrhovnog razbojnika koji se ne skida sa malih ekrana TV prijemnika gde valja takve besmislice koje se ne mogu prepričati, kurči se taj huligan u neuspešnom pokušaju u svojim beskrajnim monolozima a i vrapci na grani znaju da se radi o kukavnoj kukavici koji se boji i vlastite senke i zato i drži celokupno pučanstvo zemlje Srbije u mrklom mraku da se ne bi videlo da je car go i uplašen od gubitka vlasti svake sekunde svog jadnog života. On se, beda, nada da će biti zabeležen u istoriji velikim slovima a biće, najverovatnije, tek fusnota i to kao sporedni negativac određenog istorijskog trenutka.
Da, ta nacionalistička bagra je započela 90-ih godina prošlog veka sa rušenjem Jugoslavije i stvaranjem kaobajagi Velike Srbije (a znamo kako se to zavšilo), sve su ratove izgubili, zavukli se u mišije rupe a onda spletom ili spletkom okolnosti ponovo uzjahali na vlast, gori nego što su bili jer im je i aktuelna međunarodna situacija išla na ruku, ponašaju se kao da sutra ne postoji dok je većina ovdašnjeg življa hipnotisana ili u komi a manjina se bezuspešno bori za osnovne vrednosti koje važe za svakog pojedinca a i za društvo u celini kao što su: sloboda, pravda, istina…
Dakle, pošto smo razjasnili ko je prvi počeo da ruši, da ubija (naprednjačke ruke su krvave u to nema nikakve sumnje) da prepravlja prošlost i da briše budućnost novim naraštajima na ovom prostoru, ko hoće da kopa litijum i ko rasprodaje prirodna bogatstva ove zemlje zarad profita, ko hoće da iz našeg pamćenja ukloni našu kulturu i onu pravu, istinitu, istoriju moramo se zapitati kako će se završiti ovaj nesretni igrokaz, ovaj krug nesreće u kome se vrtimo već jako dugo, i previše, i na koji način možemo (ako možemo) da izađemo iz ovog lavirinta u kojem smo se kao narod svojom nepažnjom, glupim činjenjima i nečinjenjima, našli.
Svuda po Srbiji su trenutno protesti, na ulicama, trgovima, školskim dvorištima, opozicija (kakva je takva je, bolju nemamo a nismo je ni zaslužili) bori se u Narodnoj skupštini i gradskim skupštinama protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja, nešto se dešava, oseća se u vazduhu miris promene.
Da li će je i biti i da li će biti na bolje, zavisi i od nas. Ima ona izreka da je „sve dobro što se dobro svrši (završi)“. Hajde onda da, bar jednom u ovoj zemlji čuda i mi završimo neki posao kako valja. A kako?
Pa, prosto je: gde ima volje ima i načina.
Piše: Dragan Karalazić
