Crtice uspomena
Nije važno koji je tô dan ovog proleća bio. Na beogradsko Topčidersko groblje sam da obiđem grobnicu Tomića krenuo, i brzo iz grada tamo zamišljen pristigao. Ruže sam crvene kupio, da ih stavim u vazu na ploči, i da uz mermerni kamen koji o proteklom vremenu svedoči, posedim malo. Na ulazu u groblje, na betonskoj ogradi uskoj, mlada je Romkinja je sedela. Devojčica. Molećivo, u isti mah odlučno, ruku ka meni ispružila. Ne više od 16 leta da je imala, a ne manje od 12, kako mi se činila.
A onda, namah, iznenada kao da sam porodični album u glavi otvorio, okidač starih uspomena sam dodirnuo. Najpre, spomen na tetka Mikicu, našu prvu i najdražu šabačku komšinicu iz Masarikove 8, na čijim se rukama one noći, bez nas u blizini, moja nana Zaga preselila u večnost. A čika Miša, Mikicin muž – originalne predobre Ciganke Velinke sin – ustupaše ocu i meni onih davnih godina, svakoga leta kad god poželimo, svoju „kućicu na Savi“. Za odmor i pecanje.
Radmilo, otac moj, bezmalo pola šabačke Cigamale je lečio: naročito ugostitelje i boksere, sportske crne bisere ondašnje je za naporne mečeve oporavljao, pored ringa, kao „dežurni“ često boravio; katkad s njim i ja. Najbolje meso iz ciganskih kasapnica je dobijao, „za doktora“ su se najfinija parčad bifteka čuvala, poklanjala.
A u osnovnoj školi me je Rom „Bala“ od nekih agresivaca beloputih više puta zaštitio, ja mu u učenju zauzvrat ponešto pomagao. Drugi jedan lafčina mrke boje puti školski šahovski turnir beše jednom osvojio, mene u toj igri podučavao, u kuću mi svakad dobrodošao bio. Mici, mojoj baki po majci, peglerka Nata, Ciganka vešta, krupna i od poverenja – desna ruka je bila. Vredna i neumorna. Zahvalna.
U donjem dvorištu tom, u Karađorđevoj broj (tada) 18, tik uz Narodno pozorište, jedna žena, borama izbrazdana, tetka Stajka sa sinom Puljezević Ilijom je preskromno živela. A svakad me nečim sitnim darivala kada sam u njihovu jedinu sobu ulazio – da o fudbalu i Šapcu pričamo. Ilija je moje stare poštovao, naročito deda Čedu pomogao – a kad je nešto trebalo da se donese odmah poslušno „skakao“. (Pričalo se da je i u zatvoru bio, mene to nije uopšte zanimalo.). Uzgred, Ilija je navijao za „Zvezdu“, a tetka Stajka – za „Partizan“ .
Inače, parčence zemlje kraj Save posle smrti moga oca jedva smo uspeli da ustupimo: neki „naši“ Romi iz Austrije su ga, na nagovor vrlog čika Dragana Jevtića – oca mog jedinstvenog kuma Zorana – blagonaklono otkupili, iako ga je, to zemljište, Sava, malo-malo pa plavila i malene zasade oblačinske višnje tom neprilikom svaki put odnosila.
Opet, majka moja Biljana, Cigana se celog svog veka pribojavala, od njih zazirala. Nikada im ništa nažao nije, a ni oni njoj, učinila. A kad se sirota upokojila, kao da simbolično desi se: dvojica baš takvih, crnpurastih niskih su je uz moju pomoć stepenicama na nosilima napolje izneli – i u pogrebna kola položili.
„Lepe su ti ruže“, rekla je, osmehnuvši se, ona mlada Romkinja. Ne, nisam bilo kakvu lekciju joj tada održao – „da treba da uči, da radi, da zarađuje a ne da prosi“ i slično. Srca za tako nešto jednostavno nisam imao. Par stotina dinara joj pružih, ne samo stoga što je siromašna, nego što je i ona – kao i ono cveće u rukama mojim – prekrasna bila. Onako čokoladna sva, premila. Savršenog izgleda i glasa, belasali su joj zubi i oči kao vitke savske kesege tek upecane pored „Starog grada“ na Savi između dva šabačka mosta.
Odlutah u mislima onda do Pariza, do svetski slavnih muzičara „Cigana Ivanovića“, pa se brzo vratih do glasovitih, porodično dugotrajajućih šabačkih Cicvarića.
Još jedna „prašnjava“ beleška: okružiše me, uz pesmu i svirku, pred jednom crkvom pri venčanju izvesne Snežane, muzičari bajni, neki Cigani sjajni. Sâm sebi, s podignutim rukama i u pokretu, nalikovah jednoj od mečki tradicionalno nazvanih „Božane“ koje su se negdašnjih godina o praznicima po šabačkom ulicama i na čuvenom vašaru „o Maloj Gospojini“ viđale. Jadne, olinjale, za nekakvu motku vezane a štapom nemilosrdno udarane – da na zapovest gazde igraju, da on, „preko njih“, koliko ko dâ, ponešto i dobije.
Pa mi zatim iznenada na um pade magična Ciganka Rada, u tumačenju harizmatične moldavke Svetlane Andrejevne Tome u filmu „Cigani lete u nebo“ (iz 1975. godine). Nezaboravan je i kanski pobednik, genijalne „pokretne slike“ o „čergarima“, remek delo Aleksandra Petrovića, „Skupljači perja“ (iz 1967. gidine). Sa Bekimom opčinjavajućim, neodoljivom umetnicom Oliverom Katarinom i legendarnim Velimirom-Batom Živojinovićem. Pamtim i ansambl „O’ đila“: gledao sam ih i uživao u glasovima i muzici intrumenata njihovih kasnih sedamdesetih godina minulog stoleća u „Trojci“ u Triše Kaclerovića na beogradskom Voždovcu; te veličanstvene pesme o Ciganima i danas mi ponekad zazvuče u ušima. A romski orkestar „Lepog Jovice“ upotpunio je Karanovićev upečatljivo gorki film „Jagode u grlu“ (prikazan 1985. godine). I tô Arsenovom melodijom, vajkajućim tonovima „O, mladosti“.
Kretoh tako setno dalje, ciljano duž glavne topčiderske grobljanske aleje. Ostade kod kapije ona mlada Romkinja, blistava. A u svojevrsnom kaleidoskopu kao da mi se ceo život „unzad“ pretvori u baladu začinjenu meni dragim Ciganima svih fela. Kao osobenim, garavim beočuzima.
Za kraj, šale radi, setih se barda šabačkog glumišta, stasitog Radeta Mihailovića kako u jednoj davnašnjoj pozorišnoj predstavi – u vreme kada je nazvati pripadnika tog naroda „Ciganin“ bilo uobičajeno, a novo ime za njih tek ulazio u modu – gromkim glasom, zasmejavši krcatu dvoranu, izgovara: „Mi Romovi… „! (Što, osim zvučne, nema nikakvu srodnost sa telekomunikacijskim romingom.)
Zoran R. Tomić