Na poslednjem ispraćaju Branka Đurkovića:
Kao besmrtnik otišao si u nove visine, da osnuješ i diriguješ novim horom za vijek i vijekova
Život Branka Đurkovića, dirigenta, redovnog profesora Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, velikana Šapca i cele zemlje, omeđen je rođenjem 23. decembra 1937, u Dublju, i smrću 31. oktobra 2021. godine u Parizu. “Svečano opelo vrhunskom umetniku, nezaboravnom profesoru i nadasve jedinstvenom suprugu, ocu, dedi, pradedi i tastu”, održalo je brojno sveštenstvo Šabačke eparhije, u nedelju, 7. novembra, na šabačkom Novom groblju. “Postao je legenda još za života, ostavio je neizbrisiv trag”… Govorio je: “Hor 66 devojaka je moj život”… A drugi o njemu: “Kad on digne ruke, i Bog zaćuti”, “Ceo život, u ritmu i zvuku – ispred hora, uzdignutih ruku”…. Poslednji ispraćaj bio je dostojanstven, uz one koji su ga voleli i poštovali… Uz “Nizamski rastanak” i Pesmu koja će uvek sećati na Njega – “Da ja imam srca dva…”
Oproštajni govor Dragoslava Dragana Mićića od Branka Đurkovića
Dragi Branko,
Teško mi je pala poruka Tvoje Ivanke da si nas u Parizu, metropoli umetnika i velikana, kojima istinski pripadaš, ostavio da Te oplakujemo u Tvom voljenom Šapcu, Malom Parizu, i da, istovremeno, slavimo Tvoj život i Tvoja neponovljiva muzička dostignuća. Još za života postao si legenda ne samo Šapca, već i u svetskim razmerama.
Ovaj oproštajni govor od Tebe pišem iz bolesničke postelje. Moram smoći snage. Drag si mi. I Ti i Tvoja porodica. Jedinstvena. U svemu posebna. I ja sam Tebi bio drag, pa si često pravio gradaciju: „Drag, draži, najdraži, dodajući gramatički nepostojeću – Dragan“. Ni Tebi nije uvek bilo lako, ali si izvlačio zadnje atome snage i umeća da bismo se ponosili poznanstvom i prijateljstvom s Tobom.
Ta Tvoja neumorna, zadivljujuća energija i disciplina bili su očiti i prošle godine uoči 52. festivala dečjih horova Srbije u Šapcu. Sve si bio pripremio.Uredio i odštampao prigodnu publkaciju, sa dobrodošlicom i kraćim istorijatom Festivala, sa Savetom Festivala i Umetničkom komisijom. Žirijem bi predsedavala Tvoja kćerka, doktor muzike, Milena Đurković Pantelić. Naveo si i ko će se i čime predstaviti. Nastupio bi i Hor 66 devojaka, pod Tvojim nadzorom, uz podršku Tvoje unuke Katarine. Festival je mogao da počne, ali ga je pandemija korone virusa odložila.
Brižljivo si pripremao i u najboljem svetlu predstavljao sebe i svoj Hor 66 devojaka, kojeg si osnovao 1963. godine. Na 204 pozornice širom Srbije, bivše Jugoslavije i Evrope, mamio si ovacije zajedničkim otkucajem srca Tvojih devojaka i usklađenim ritmom oblikovanih zvukova. Ni sa jednog takmičenja nisi se vratio bez odličja, najčešće osvojenog prvog mesta. Jedini si u muzičkom i umetničkom svetu na našoj planeti koji je osnovao hor i koji je njime dirigovao 57 godina! Ostala Ti je jedina neispunjena želja da Šabac dobije koncertnu dvoranu.
A sve je počelo iz Tvog Dublja. Roditelje si obradovao pre 84 godine arijom novorođenčeta. Pesmu života si nastavio školovanjem u rodnom mestu, Šapcu, Sarajevu i Beogradu. Usavršio si je na Muzičkoj akademiji kao prvi magistar horskog dirigovanja u SFRJ, zatim, redovnom profesurom na Beogradskom univerzitetu, pa rukovođenjem Art studijem u Šapcu, osnivanjem Festivala dečijih horova Srbije, Festivala omladinskih horova Srbije u Novom Pazaru, nastavom u Srednjoj muzičkoj školi u Šapcu. Autor si preko 40 objavljenih stručnih radova, a preostale su Ti završne stranice za udžbenik „Moji časovi dirigovanja“, koje će sigurno dopisati Tvoje muzičke naslednice, kćerke Milena i Jelena. Iz Pariza, gde si vidao tešku boljku, stigla nam je i Tvoja zbirka jasnih i jezgrovitih sećanja pod naslovom „Badnje veče“.
Za Tvoju nadarenost i disciplinovnu radinost nisu izostala priznanja: Oktobarska nagrada Šapca, Orden rada sa zlatnim vencem, Vukova nagrada i Nacionalna nagrada za vrhunski doprinos u kulturi Srbije. O Tebi i Tvom horu objavljivali su knjige Ljubisav Andrić i Stana Munjić, da ne nabrajamo stotine i stotine novinskih, radijskih i televizijskih zapisa. Među njima je i sa obeležavanja moga i moje Slavice zlatnog jubileja pre dve godine.
Pred kraj pretprošle godine, na dan svog rođenja i osnivanja Hora 66 devojaka, u Art studiju, poslednji put si dirigovao na ličnom i porodičnom tradicionalnom godišnjem koncertu.
Do sada, prema tvrdnjama članica Hora, a bilo ih je preko 2.360, nikada nisi otkazano probu, niti si ijednom zakasnio. Praktikovao si rad, red i disciplinu. Soprane Tvojih članica stručna kritika poredila je sa laserskim zrakom, poete sa smiljem i žuborom vode, a Oskar Davičo je zapisao da bi mogao do smrti da ih sluša. Slušao si i Ti ove uvek mlade pridošle slavuje, naslednice svojih majki i baka u Horu. Sa njima si i Ti bio podmlađen i poletan gotovo šest decenija, čak i u svojoj devetoj deceniji života.
Obeležio si muzičku epohu Šapca, omeđenu od Tolingera do pojave Tvoga lika i dela. Muzika je Tvoj život. Zato je pomen Šapca nezamisliv bez pomena Tvoga imena. Ti i Tvoj Hor 66 devojaka, zajedničkim duhom, energijom i šarmom, simbol ste Šapca. Magiju velikog dirigenta postavio si do nedostižnih lestvica. Kao besmrtnik otišao si u nove visine, da osnuješ i diriguješ novim horom za vijek i vijekova.
Dragi Branko,
Naša je dužnost da sada ne tugujemo već da slavimo Tvoje postojanje, Tvoj profesionalni život i Tvoj primer. Dirigentsku palicu imao si kome da predaš. Sa suprugom Ivankom, heroj-ženom, koja je čitavog života bila uz tebe, u svakoj prilici i neprilici, koja te je negovala do sudnjeg časa, osnivačem i dirigentom Šabačkog studio hora, docnije i direktorom Muzičke škole u Šapcu, muzički ste obrazovali kćerke Milenu i Jelenu i unuke Natašu, Katarinu, Marka i Saru a tu su i praunuci Sara i Strahinja. Oni su Tvoje i Ivankino najveće priznanje i bogatstvo. Nastaviće tamo gde si za tren zastao, a zauvek ostao u srcu i sećanju Tvojih prijatelja i poklonika.
Neka Ti je večna slava i hvala.
Gangi od Mije i Džola
Dragi Tajo, dragi naš Ganga!
Znamo da znaš koliko te volimo i koliko nam nedostaješ!
Putuj mirno i ne brini; Čuvaćemo Bajku, vaše unuke i praunuke, i sledićemo TVOJ put.
Mnogo si nam ostavio, mnogo toga si nas naučio, i živećeš večno u nama.
Počivaj u miru, neka te Anđeli čuvaju.
VOLIMO TE GANGA!
Dejkin govor za Gangu
O muzičkom stvaralaštvu i onome što ostavlja iza sebe Branko Đurković, zapisano je i rečeno nebrojeno puta. O tome govore velika priznanja i nagrade. Mnogi od vas danas prisutni, bili ste aktivni učesnici ili svedoci muzičke istorije koja je počela davne 1963.godine u malom Šapcu, čiju je slavu proneo širom Evrope. Mnogi od vas su imali čast i privilegiju da budu prijatelji sa Brankom i njegovom porodicom. A to nije mogao biti svako, jer je to značilo biti dostojan životnih principa kojih se on držao i koje je bez pogovora sledio: red, rad i disciplina. Uvek, svuda i bez izuzetka: da li je to bila proba hora, putovanja, godišnji odmori ili običan svakodnevni posao oko kuće. Red se morao znati i poštovati. I mada su neki često vrteli glavom jer to nije bilo lako ispratiti, skoro uvek si bio u pravu. I tako smo mi uz Tebe rasli, učili, pamtili i menjali se, postajali bolji ljudi.
Znam da si bio ponosan na sve te generacije mladih ljudi, gledajući ih kako odrastaju i postaju poštene i cenjene ličnosti. Zato je i taj nadimak GAZDA, često korišćen od tvojih učenika, izgovaran sa toliko ljubavi i poštovanja, značio samo jedno HVALA za nezaboravne životne lekcije.
Muzika i hor bili su tvoja sudbina, negde i od nekog zacrtana, tvoja misija koju si ti na samo sebi svojstven način ispunjavao i prenosio, ti i Tvoja porodica koja te verno pratila i podržavala: Tvoje Bajka, Mija i Džole, tvoji unuci Nele, Kale, Marko i Sara, praunuci Sara i Strahinja, za koje si bio najbolji GANGA zvani GANGURAČA. Za njih si živeo i sve drugo bilo je nevažno. Ni jedan rođendan, ni jedno slavlje nije moglo da prođe bez Gange i pečenja. Ni Pariz ti nije bio daleko te si rado i često odlazio tamo, ponekad bez najave. Možda je ta ista sudbina i htela da baš Pariz bude tvoje poslednje putovanje.
Bio si rođeni pobednik! Iako si celog života “primao udarce”, ponekad bio i nedovoljno priznat i cenjen, čvrsto si se držao svojih uverenja i sledio svoj put.
Ostao si junak do zadnjeg časa, ne pokazujući nikad koliko Ti je teško, brinući se više za svoju porodicu nego sebe samog, valjda spokojan i svestan: da je Tvoj život bio bogat i ispunjen, da iza sebe ostavljaš velika dela, generacije vrsnih i divnih ljudi i Tvoju porodicu, koja će slediti Tvoj put i s ponosom čuvati uspomenu na tebe i Tvoj voljeni hor.
I znam da ovo nije kraj, jer svaki put kad se spomene hor “66 devojaka”, i Branko Đurković, aplauz će biti iz srca i toliko snažan da ćeš ga i Ti, gde god bio, čuti.
Neka Ti je večna Slava i HVALA!
Buran život, ispunjen srećom
-Hor 66 devojaka je moj život. Kada sam hor osnovao, šezdeset treće, simbolično u pet do pet, kad sam i ja rođen, pre osamdeset godina, ja sam se zakleo da ću raditi časno i pošteno, i predano do kraja… Tako je brzo sve prošlo. Ja sam presrećan, ponosan, na porodicu, na moj drugi dom – Art studio. Retko koji čovek može biti tako srećan…” (Branko, 23. decembra 2017, uz 54 godine rada po svemu jedinstvenog hora, i svoj osamdeseti rođendan)
Poslednji pozdrav Branku: Ceca Ljubić i „Podrinske“
Fotografije: Milan Prokić Proka
