Uz velike nedoumice, osporavanja i pravna nadmudrivanja lokalni izbori će se održati drugog juna u 88 gradova i opština. Naravno, najveća pažnja je na prestonici, Beogradu, sa 1,6 miliona birača, a tu su i veliki gradovi Novi Sad, Niš, Čačak…
Međutim, u svemu tome, u duboko centralizovanoj državi, malo šta ima od istinske lokalne samouprave. Počev od vlasti Slobodana Miloševića koji je mnoge ingerencije izmestio iz opština i gradova, a kasnije čak ni DOS-ova vlast nije se potrudila da to izmeni. Kao vrhunac paradoksa o lokalnoj samoupravi pojavljuje se ime predsednika države, kao nosioca svih naprednjačkih lista na lokalu. Pokazalo se da barem četvrtina građana misli da se radi o predsedničkim izborima, a ne lokalnim.
Delom i stranke, ma koliko se upinjale da tobož vode brigu o lokalnim politikama, pokazuju taj centralistički modalitet. Jedan od suprotnih primera bio je Šabac 2020. godine gde je tadašnja opozicija izašla na izbore. Doduše, ovde su vladajuću većinu činili stranka Zajedno, koja je nastala izdvajanjem iz DS nakon turbulencija od izbora 2012, i Zapadne Srbije, proistekle iz G17 plus, ne prihvatajući stranačku disciplinu pod Mlađanom Dinkićem. Ali su zato ostale prodemokratske opozicione stranke bojkotovale izbore, dok je, na primer, Narodna stranka raspustila ceo Gradski odbor zbog učešća u izborima.
I sada će „Srbija protiv nasilja“ sa SRCEM izaći na izbore u Novom Sadu i još nekim mestima ali ne i u Boegradu, što za brojne birače opozicije stvara teško shvatljive dileme. Posledice prethodnog bojkota opozicije su nemerljive, jer su gotovo izbrisane iz političkog života lokalne zajednice. Jedan od uslova su finansije, a za gradski ili opštinski odbor potrebno je barem hiljadu evra mesečno. Za prostorije, osnovni propagandni matreijal, tehničkog sekretara koji će biti u stranici barem osam sati dnevno…
Za samu stranku mnogo je značajna infrastruktura, ona koja počiva na mesnim odborima jer se tu uočavaju problemi i daju inicijative, i naravno stvaraju stranački kadrovi. Bez toga, videlo se da brojne opozicione stranke nisu imale ni čuvare kutija u izborima, a još ređe kandidate iz tih sredina.
I kad sve ovo prođe jasno je da bi bilo potrebno mnogo toga promeniti u izbornom procesu. Počev od smanjenja broja poslanika u tzv. Narodnoj skupštini, koji je projektovan na 250, ali to je bilo u vreme dok su se i na Kosovu i Metohiji birali poslanici, njih 40, sa više od milion birača, do personalizovanja poslanika da uistinu predstavljaju svoju sredinu, a ne stranku.
S druge strane i opštinama i gradovima neophodno je više ingerencija da samostalno odlučuju o važnim pitanjima u svojoj sredini, a ne da budu puki prenosioci republičke vlasti. Na primer, bitno bi bilo da o načelniku policije odlučuju građani tog mesta a ne ministar policije, ili o direktorima škola da poslednju reč ne vodi ministar obrazovanja, da direktore bolnica biraju zaposleni…
Primera radi za taj nekadašnji slobodni Šabac bilo je važno da se sedam odsto iz budžeta izdvaja za kulturu, da o novcu od poreza odlučuju sami ti građani u svojoj mesnoj zajednici, da se vodi računa o svakom dinaru pa su led sijalice plaćane 60 evra a ne nekoliko stotina kao u nekim drugim gradovima…
Međutim, to je mnogo smetalo republičkoj vlasti pa su Šapcu ostali dužni 30 miliona evra po osnovu uskraćenih sredsatva iz poreza. Koliko je obesmišljena uloga mesne zajdnice pokazalo se i na izborima za njihove savete, koji bi trebalo da su nadstranački jer se glasa za pojedince, a za te izbore SNS je dolazio u komletnom sastavu, sa spiskom birača…
Za određenu sredinu važno je koga biraju sami ti građani jer najbolje poznaju i ličnosti i samu situaciju. Ovako, gradonačelnici i predsednici opština, barem kako to radi naprednjačka vlast, biće izvučeni kao zečevi iz šešira, naravno po odluci jednog čoveka. To svakako nije samouprava.
Dragan Eraković