Marko Vidojković za „Podrinske“
Od kada je emisija „Dobar, loš, zao“, čiji je koautor, počela da se emituje na programu RTV Šabac, pisac, novinar i pravnik po obrazovanju Marko Vidojković sve češće u gradu za koji i sam kaže da je jedan od retkih slobodarskih, samim tim što je prvi koji se usudio da bude domaćin promocije njegove nove knjige „E baš vam hvala“. Roman je doživeo peto izdanje, mesecima zauzima prvo mesto u Srbiji kao najprodavaniji, ali i na dve reprezentativne liste najčitanijih knjiga u susednoj Hrvatskoj visoko se kotira, što je presedan nakon više decenija kada je reč o čitanosti srpskih autora na tom području. Do sada je objavio osam romana i dve zbrike priča, a za roman „Sve crvenkape su iste“ dobio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu objavljenu 2006. godine, dok su „Kandže“ (prodate u više od 20 hiljada primeraka, kao i „Sve crvenkape su iste“) osvojile nagrade „Kočićevo pero“ i „Zlatni bestseler“. Objavljivao je priče u mnogim časopisima, a svojevremeno je radio i kao urednik u dva magazina. Ponekad, umesto pera, u ruke uzima gitaru i nakon angažmana u mnogim bendovima, trenutno je gitarista i vokal u „Crvenom vetru“.
Šta za jednog pisca znači kada je uprkos opstrukcijama njegova knjiga najčitanija u zemlji?
Već sam prolazio sličnu situaciju sa „Kandžama“ pre 13 godina, ali nije bilo ovako uspešno i to je u suštini nešto što pisac može samo da poželi- da mu knjiga ima puno čitalaca, utoliko pre ako je pisac etabliran, a utoliko pre ako je još i zabranjen. To ume da bude i reklama, mada mislim da moj politički i javni angažman ima donekle veze sa uspehom knjige, ali čitaoci knjiga su nemilosrdni. Možeš da budeš na televiziji šta god hoćeš, ako im knjiga „ne leži“, onda ništa- neće biti ni najprodavanija, neće biti ni u top deset, a ako je knjiga dobra i ako se njima dopadne, onda dolazimo do ovoga sada. Ne bi bilo ovakvog uspeha da oni koji su knjigu kupili nisu počeli da je preporučuju drugima.
Rekli ste da je knjiga poruka i našim vlastima. Šta im tačno poručujete?
To je poruka da je ogroman broj građana nezadovoljan situacijom u kojoj se nalazi- ogroman broj građana koji čitaju knjige. Ova knjiga jeste pre svega kritika sistema u kome se mi nalazimo danas, u zemlji, regionu, pa mogu da kažem i na planeti. Pošto smo mi pre svega odgovorni za zemlju u kojoj živimo, moramo ponovo da dobro pregrupišemo snage, odredimo svoje prioritete i da se zapitamo da li želimo da živimo u jednoj kaljuzi, mišjoj rupi, jednom zapećku kontinenta ili želimo da od naše zemlje napravimo neko bolje društvo, za nas pre svega, a onda i za generacije koje dolaze iza nas. Meni se čini da su ljudi uglavnom digli ruke, ali to ne bi smelo da se desi. Uspeh ove knjige jeste pobeda svih nas koji smo protiv ovog sistema, a sistem, odnosno režim, ne treba to da shvati kao neko posebno upozorenje… Zapravo, mislim da sa ovim režimom više ni nema razgovora. Ovaj režim mora biti srušen, jer ne želi da shvati i ništa neće da shvati. Možemo da pišemo knjige koliko god želimo, knjigama se ne ruši sistem. Knjige služe da čitaocu bude lepše i lakše u životu na vremenski period tokom kojeg čita knjigu, a režim mora da se ruši mukotrpno, vredno, naročito ako je antinarodni režim kao što je ovaj, moramo ga rušiti i da budemo u tome veoma glasni. I uporni.
Anarhista ste. Koji bi sistem za nas bio prihvatljiv, a znamo da ne može biti anarhija?
Ja bih voleo da ova zemlja bude jedno uređeno socijaldemokratsko društvo u kome se poštuju demokratija i ljudska prava. Mi smo deo Evrope i vrednosti za koje se danas borimo su mnogo starije od Evropske unije. Jedna smo od najstarijih demokratskih zemalja na kontinentu. Prema tome, borimo se opet za ono za šta smo se izborili već odavno, za šta su naši preci krvarili i ginuli, a mi danas imamo zadatak da njihove žrtve ne budu uzaludne. Ne smemo da dozvolimo da jedna mala banda pokvarenjaka uništi apsolutno sve za šta su se generacije predaka borile. Prema tome, kao anarhista, svestan sam trenutka u kom se nalazimo, svestan da moji ideali ne mogu nikad da budu dosegnuti, ali sam svestan šta su naši dometi. Naš domet nije Aleksandar Vučič i njegova vlada. To su nama trenutno loše podeljene karte. Naš domet je da možemo sigurno da budemo jedna normalna demokratska država čiji su građani srećni, u kojoj se poštuju sva moguća ljudska prava. Nije to toliko težak zadatak koliko smo mi trenutno u problemu i koliko smo zamoreni svim našim silnim višedecenijskim borbama da nam bude bolje. Toliko smo zamoreni da danas očekujemo da neko drugi obavi naš posao, a to je nemoguće.
Pošto smo mi narod koji, čini se, ne može bez vođe, ko bi mogao da nas povede u tu bolju budućnost?
Kao anarhista, prezirem bilo kakav oblik vođe i državne represije, prezirem i državu kao pojavni oblik uređenja međuljudskih odnosa. Ljudi treba da shvate da su sami sebi vođe. Nismo mi krdo ovaca da nam treba ovan predvodnik. Ljudskim bićima trebaju profesionalci koji umeju da se bave politikom, upravljaju državom bez patološke potrebe da budu sami, jedini i usamljeni na tronu u jednoj demokratskoj zemlji gde tron i ne postoji
Uvek ste otvoreno kritikovali vlast i političare i uprkos tome, imali dovoljno prostora u medijima. Šta se promenilo, pa vam je sad prilaz zabranjen?
Promenilo se to što su prethodne vlasti bile u svojoj suštini demokratske i dok su politički faktori bili Tadić i Koštunica, kakve god greške da su pravili, ipak su oni bili demoratski lideri, ipak je u državi vladala demokratija, makar u tom smislu da ne moraš da budeš omiljen, ali može da imaš književne večeri svuda po Srbiji, bez obzira na to ko je u tim gradovima na vlasti. Sada mogu da imam književno veče samo u Šapcu, a u svim ostalim gradovima u Srbiji mora privatna incijativa da se organizuje, da ljudi daju pare iz sopstvenog džepa ne bi li me doveli. Državne institucije ne žele da imaju nekog ko je kritičan prema vlasti. To je bilo čak i sa prethodnim knjigama. „Priče s dijagnozom“, gde nema nikakve politike, a bile su isto u top 10 na top listi, nisu imale maltene nijednu promociju, osim u Lazarevcu, tako da ni za ovu knjigu nisam očekivao drugačije. Ova knjiga jeste moj oblik bunta i moje najjače oružje u borbi protiv ovog sistema. Prema tome, ne čudi me što država ne želi da daje pare da se ona promoviše. To mi od nje ni ne treba.
Botovi su se zabrinuli zbog jednog odlomka?
Bilo je reakcije kada sam prvi odlomak izbacio na internet, jer internet je moja slobodna teritorija. Srećom, imamo to sredstvo informisanja na kojem možemo saznati odmah i sve, tako da ja ne mogu da gledam toliko kroz konvencionalne medije našu situaciju, jer je činjenica da sve što treba da se sazna, može da se sazna u roku od dva minuta. Ne možemo da se pravimo da ne znamo, kada svi sve znamo. Samo je pitanje ko pristaje na situaciju u kojoj se nalazimo, a ko na nju ne pristaje. Dve nedelje pošto sam postavio odlomak iz knjige u kome komunisti ubijaju kompletnu vladu Srbije na njenoj sednici, ljudima se svideo, sve normalno, kad u jednoj večeri usledi 15 nekih katastrofalnih komentara u kojima sam prepoznao profil naprednjaka i sve sam ih banovao. Ne možeš se botovima boriti protiv knjige, možeš samo da je zabraniš. A pošto je ovo ipak u teoriji demokratsko društvo u kome, ako bi se knjiga zabranila, ipak bi došlo do neke međunarodne reakcije, mislim da režim prosto čeka da oluja prođe. A videćemo kad će i da li će da prođe, kad je reč o mojoj knjizi.
D.Dimitrijević