Dan po dan, dođe i ta, dvadesetpeta, godišnjica od početka agresije NATO alijanse na SR Jugoslaviju. Mi smo uradili ono što je do nas. Oni su uradili ono što je do njih. Pokazalo se da su bili pametniji, jer oni sada kontrolišu nas, a ne mi njih. Da li su, onda, moji vršnjaci, tada, preko noći, odrasli, zreli ljudi, uzalud ratovali, ginuli, trpeli… Ne, ne smatram da je to bilo uzalud. Niti smatram da je ovo sada neko trajno stanje. To, nekada što je bilo, ma koliko junačko, prošlo je. Ovo sada, ma koliko kukavički i poslušnički bilo, proći će. Kao i sve što prolazi. Osim časti. I bruke. Oni žive dovijeka. A mi, kao vojnici, imamo taj zalog časti koji još traje u nama. Možda jedva tinja, ali mi znamo da se nikada ne može ugasiti. I to nam daje veru da ćemo uspeti da obrazujemo neku novu generaciju koja će zbaciti ovaj sramni jaram ropstva, jer „volovi jaram trpe, a ne ljudi. Bog je slobodu dao za čoveka.“ A mi smo ljudi.
Bez obzira koliko nas ubeđivali da nismo. Ljudi smo, a bili smo samo vojnici.
Jovica Radović
