Miloš Adamović, potpredsednik KK „Džokej klub“ Šabac i prvotimac FK „Mačva“
Naučio je da jaše sa sedam godina, ljubav prema konjičkom sportu nasledio od dede, a pre više od decenije od honorara u inostranom fudbalskom klubu kupio prvog konja. Bilo je padova, ustajanja, ali nikad straha, jer je već pri prvom susretu sa ovim plemenitim životinjama „progutao konjsku dlaku“. Prvotimac „Mačve“ Miloš Adamović prvu jutarnju kafu pije na šabačkom hipodromu, a u poslednje vreme sve češće mu društvo pravi petogodišnji sin.
-Stvarno volim konje i gajim tu ljubav od malih nogu. Ima mnogo ljudi koji drže trkačke konje iz nekog interesa. Njima je bitno da dođu, da pogledaju trke, oni ne znaju ni kako taj konj izgleda, ali to nije slučaj kod mene. Svako jutro ustajem rano, u šest sati, odlazim na hipodrom i gledam njihove treninge. Pratim sve, svakodnevno sam tamo, nekad i po dva puta dnevno. Obično popodne odem sa sinom da prošetamo i obiđemo konje koji su ujutru imali neki brzi rad. Prvu jutarnju kafu uvek pijem tamo i uz kaficu uživam u svemu što taj sport podrazumeva- kaže Adamović za „Podrinske“.
Deda je, seća se, držao radne konje i preneo tu ljubav na njega. Igrom slučaja, ujak Zoran Lukić je bio džokej, a sada je trener, tako da su sve staze vodile prema hipodromu.
-Od malih nogu sam na hipodromu i pratio sam trke po celoj Srbiji, svuda išao sa njima. Prve korake sam načinio uz dedu, pa sam i tu ljubav prema konjima, verujem, najviše nasledio od njega. Naučio sam da jašem kad sam imao sedam- osam godina. Deda me stavljao, bilo je tu i padova, ali ništa ozbiljno, zaista sam uživao u svakom trenutku. Iskreno, meni je prelep osećaj kad jašem u punoj brzini, to najviše volim. Zbog fudbala, kao stariji igrač, u ovom trenutku ne smem toliko da se izlažem, jer moram da se čuvam povreda, neki pad bi me odvojio od terena. Ipak, zimi, kad se sporije radi, volim nekad da sednem na konja. Fudbal volim koliko i konje. Fudbal je za mene prva ljubav, to mi je i posao na neki način. Konji su ljubav za sebe i iskreno, ne mogu da poredim utakmicu i ta dva minuta kad konj trči trku, jer mi srce tada lupa 200 na sat, adrenalin je neverovatan- naglašava on.
Dvogotka Ankara iz Irske prvi put je startovala u Bogatiću i dobila je trku. Gde god mogu, nastupaju. Svi konji su u treningu kod Bojana Šendekovića, za koga kaže da je trenutno najbolji u Srbiji. Prošle godine su zbog epidemije, kao i svi, imali problem. Taman su ušli u formu, sve je obustavljeno.
-Išli smo u Beograd, moja dva konja su tad dobila trke i posle toga nismo imali skoro dva i po- tri meseca ništa, tako da je i to uticalo, naravno, na organizaciju. Konji taman uđu u formu, a onda odjednom nema trka i morate polako s njima da radite. Oni nisu na dugme, puni su snage, želje, hoće stalno da trče, jednostavno ih zato spremate, da bi se takmičili. A čim nema trka, nemaju pražnjenje, non- stop treniraju i postaju nervozni. Mnogo konja nam se povredilo prošle godine, tako da je sve to uticalo na sport- smatra Adamović.
Pehari znače, a on sam ne zna koliko ih je, sigurno više od 30 i svi su složeni u posebnom ormariću i u kući imaju posebno mesto. Kolekcija je velika, jer su godine takmičenja iza njih.
-Kada sam otišao u FK Šerif u inostranstvo da igram, od tih prvih para koje sam zaradio, kupio sam prvog konja trkača 2010. godine. Zvao se Major Dule. Od tada do danas, imamo, nekad dva- tri, nekad jednog, sve zavisi kako se odvila sezona. Igrom slučaja, jedna kobila koju sam kupio prošle godine u Engleskoj je, nažalost, uginula, imala je nekih problema sa mlečnom kiselinom. Sada imam dva konja, ne žurim sa kupovinom, čekam pravu šansu. Posebno mesto u mom srcu ima Naughty jack, sigurno jedan od najboljih konja u poslednjih 20 godina na našim prostorima- objašnjava.
Sin koji u junu puni šest godina uz njega je zavoleo konjički sport i nastavlja porodičnu tradiciju.
-Do pre godinu dana i nije bio toliko svestan toga, niti zainteresovan za konje. U poslednje vreme stalno ide sa mnom, pogotovo što je dobio brata 28. aprila i mama više vremena provodi sa njim, a on kao stariji ide sa mnom na trke. Sada je u Bogatiću prvi put podigao pehar i mislim da je i on „progutao konjsku dlaku“. U Jevremovcu imamo padok i tamo imam jednog lepog ponija kojim ide stalno, to je njegov konj. Voli da jaše, pogotovo u poslednje vreme, kako je malo svesniji i bolje razume, sve više ga interesuje da gleda trke- ističe Adamović, koji je i potpredsednik Konjičkog kluba „Džokej klub“ Šabac, kako bi i sa te pozicije doprineo razvoju konjičkog sporta u Šapcu.
-Prihvatio sam tu veliku odgovornost. Iskreno, mora mnogo da se radi, pogotovo na našem hipodromu. Nisu potrebna velika ulaganja, ali treba da se vodi računa da to sve bude na nivou koji Šabac zaslužuje. Radna staza nam je najveći problem, njeno održavanje, prostor oko hipodroma takođe, košenje, da se vodi računa kad ljudi dođu da to izgleda pristojno. Šabac 10- 15 godina unazad jedini ima hipodrom koji redovno ima konjičke trke, isplaćuje nagrade, tako da smo mi ubedljivo najbolji u konjičkom sportu i imamo jedan od najlepših hipodroma. Volim i Beograd, mnogo mi je drago da trčim tamo, ali i da odem kad ne učestvujem. U nedelju mi nije trčao nijedan konj, ali sam išao sa sinom da gledam, jer stvarno uživam u trkama. Voleo bih da se ljudi koji vole i sponzori koji prate konjički sport još više udruže i da svim snagama usmerimo Šabac u pravcu još većeg razvoja konjičkog sporta- podvlači.
Podseća i da su prve asocijacije na Šabac hipodrom, „Mačva“ i „Metaloplastika“ kao obeležja po kojima je prepoznatljiv. Naši preci su toliko vodili računa o tome i imamo obavezu da lepu tradiciju nastavimo, zaključuje Adamović.
Dragana Dimitrijević
