Pisma čitalaca
Jedna jedina rečenica koju čujete od osobe čistog i nepokolebljivog integriteta može vas odvesti na put najdubljeg preispitivanja! A ta rečenica, parafrazirana, glasila je, zašto ljudsko biće naizgled ničim opterećeno i siljeno, ima potrebu da licemerno staje u odbranu ljudskog nepoštenja, obmane i laži! Šta je njegovo unutrašnje „gorivo“, koje ga „utvare“ gone da dugotrajno ide „uz nogu“ sa recimo, nedoslednim i neprofesionalnim ljudskim postupanjem. A razgovor između mojih sagovornika „isprovociran“ je studentskom i građanskom blokadom Radio-televizije Srbije i brže-boljom žalopojkom Ljiljane Smajlović, novinarke, kolumnistikinje, nekadašnje urednice „Politike“, predsednice Udruženja novinara Srbije i šta sve ne (sada angažovana u „Russia Today – Balkan“, propagandnom mediju savremenog ruskog nacizma, zabranjenog u slobodnim i demokratskim društvima) ali, doći ćemo i do toga, naslov teksta intrigira, zar ne.
Prvo jutro nakon blokade ulaza u zgradu Radio-televizije Srbije, Ljiljana Smajlović se oglasila u odbranu zaposlenih u Javnom servisu (ne zna se da li svih ili samo onih koji ne mogu i dalje neprofesionalno „kreirati“ informativni program), da se blokadom zaposlenima, između ostalog, sprečava unošenje hrane kako bi napustili zgradu, pa na kraju i da se RTS ugasi! Pa, ima li većeg licemerja od toga da Ljiljana Smajlović brani pravo na nepristrasnost i profesionalnost novinara – bilo kojih! I dugo sam razmišljao da li da prozborim koju o izjavi novinarke Smajlović najpre, žena je a drugo, znam sebe – tastatura mi je ponekad neumoljiva (znaju neki ali, opraštano mi je iz uzvišenih prijateljskih pobuda). No, zašto ne pisati o gospođi Smajlović – javna je ličnost sa renomeom, javno iznosi stavove kojima je doprinela i još uvek doprinosi slici medijskog jada i čemera ovog društva. Pa, krenimo.
Gospođa Smajlović se u Jutarnji program RTS-a uključila „uživo“ da nam objavi da je „duboko zabrinuta“ i da su blokada i zahtevi blokadera personifikacija „dobra i zla“ (ova joj je sintagma draga još od kolumne Okrutno šminkanje krvavog rata, Vreme, 8. februar 1993.), te da je zaprepašćena postojanjem kojekakvih plenuma i njihovim odlukama, i čime sve nije Ljiljana bila „zaprepašćena“ te večeri i jutra zbog blokade RTS-a!
Moram izneti svoje uverenje da je novinarka Ljiljana Smajlović odavno izgubila i najelementarnije skrupule koje bi novinara držale van tabora čistih propagandista! Odavno je to prisutno kod novinarke Smailović, još od ranih 90-tih kada je iz rodnog Sarajeva došla u Beograd i pisala tekstove za beogradski nedeljnik Vreme kroz koje je diskreditovala novinare koji su uveliko pisali i svedočili o ratnim zločinima srpskih snaga prema civilnom stanovništvu u Bosni i Hercegovini (što je kasnije i potvrđeno kroz sudske postupke). Neki Smajlovićkini tekstovi, kao primer besčasne uloge medija u ratu u Bosni i Hercegovini, štampani su u ediciji „Svedočanstva“ (knjiga Bosna i Hercegovina, jezgro velikosrpskog projekta), kao recimo: Slučaj Roja Gatmena: Pulicer iza linije fronta (Vreme, 8. oktobar 1993), Bosna: Godina rata, diplomatska uvertira, (Vreme, 5. april 1993.), Dva „Pulicera“ za jedan sat, (Vreme, 19. april 1993.), Sudbina Sarajeva: Komadanje grada, (Vreme, 16. avgust 1993.), Bosanska grmljavina: Žiranti za državu, (Vreme, 4. oktobar 1993.), Anatomija spora: Jarani u klinču, (Vreme, 11. oktobar 1993.), Lov na mangupe u svojim redovima: Novi sarajevski rat, (Vreme, 1. novembar 1993.). Za moj ukus, ni jedan pomenuti tekst nije na čast novinarskoj etici ali jeste primer propagandnog novinarstva kom se gospođa Smajlović „odala“ napuštanjem Sarajeva 1993. i dolaskom u Beograd, okupiranim srpskim nacionalističkim ludilom.
Dalje, gospođa Smajlović je kroz višegodišnje bavljenje prilikama u Bosni i Hercegovini za vreme rata a i kasnije, iz toplih beogradskih redakcija i uredništava, fotelje predsednice Udruženja novinara Srbije…, pokazala veliko poštovanje za „lik i delo“ Radovana Karadžića, ratnog zločinca osuđenog na doživotnu robiju zbog genocida u Srebrenici, višegodišnje opsade i granatiranja Sarajeva, ubistva hiljada ljudi toga grada (među kojima je i 1.601 dete)! I zamislite osobu koja ima simpatije za čoveka koji je naredio da se godinama u opsadi razara njen sopstveni grad (i njegov!) u kom je rođena, odrasla, obrazovala se, bila zaposlena u renomiranom „Oslobođenju“ iz kog je kao mlada talentovana novinarka osamdesetih godina dobila prestižnu novinarsku zapadnjačku stipendiju i poslata u Sjedinjene Američke Države na usavršavanje! Pa možda onda zbog toga Gospođa Smajlović i danas bez posledica, sa raznih televizija u Srbiji “objašnjava” politiku SAD, posebno onu koja je kreirana u vreme administracija Demokratske stranke i to radi sa neumerenim sarkazmom, možemo nagađati zašto (republikanske administracije vrlo retko “uzima na zub”). Arogantno osporava presude Haškog suda izrečene srpskim političkim vođama i oficirima za zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno u tom tonu komentariše presudu Radovanu Karadžiću na doživotni zatvor (upečatljiv je njen komentar u emisiji Prav ugao kod Ljubice Gojgić, RT Vojvodina).
No, nije Ljiljana Smajlović jedina izneverila svoje rodno Sarajevo koje joj je toliko podarilo. Ima strašnih „egzemplara“ druge vrste čiji su „rukopisi“ ostali najnecivilizovanija svedočanstva u tom gradu, kao već pomenutog Radovana, psihijatra i pesnika, njegovog saborca generala Tomislava Šipčića, kojima je Sarajevo podarilo dušu ali ju im je đavo u ratu uzeo.
Moram reći i da mi je žao što je Ljiljana Smajlović protraćila velelepni talenat koji je u njoj prepoznat u Sarajevu. No, čim se „otrgla“ zagrljaja tog izuzetnog multikulturnog, multietničkog i multireligijskog središta, njen je talenat postao instument jedne pogubne i nakaradne beogradske ideologije – sve do danas. Zato i smatram da gospođa Smajlović nema razloga da pridikuje mladosti ovog društva i da i dalje održava dugovečnu platonovsku matricu „nepokreta“ – da vladari ostanu vladari, a robovi ostanu robovi! Razumem da su neki duhovi uznemireni jer prepoznaju da se nešto krupno „iza brega valja“, nešto što do sada nisu videli i sa čime se ne mogu izboriti, nešto „subverzivno“: pred njima su ljudska bića čiste savesti, neučesnici bilo kakvog dugovečnog ideološkog zaverništva protiv morala, etike, profesionalnosti i ljudskog poštenja. Zato „uznemireni duhovi“ danonoćno bdiju nad ovim izrazom mladosti, kreativnosti i nevine požrtvovanosti – najhitnije reagujući (sa izrazom „ozbiljne zabrinutosti neprikosnovenih autoriteta“), ne prezajući od korišćenja najprizemnijih propagandnih fraza i diskvalifikacija. I upravo se Ljilja to jutro u Jutarnjem programu po ko zna koji put razotkrila i sebe svrstala u kategoriju propagandista od kojih više ništa u javnom životu ovog društva ne sme zavisiti. Gospođo Smajlović, niste „nadležni“ za istinsko i profesionalno novinarstvo: Vi ste „čuvarka trona vlasti“, a to nije uloga novinara, nego da bude stub društva: tragač za istinom, borac za slobodnu reč, progonitelj korumpiranih političara i biznismena – gde ste tu Vi gospođo Smajlović kao renomirana novinarka, prepoznaje li Vas ko u toj ulozi? Malo ko!
Po mom uverenju, Vi novinarko Smajlović u ovom društvu u budućnosti ne možete biti neko ko se išta pita o njegovom novinarstvu, novinarskoj etici, kodeksu novinara, jer ste već sve rekli. Pobunjenim studentima i građanima koji blokiraju ulaz u RTS, Vi ne možete držati nikakve etičke propovedi. Za Raša tudej i dalje možete propagirati bolesna putinovska nacistička s…a, a možete ponekad veličati i Donalda Trampa, savremenog američkog rasistu koga u Srbiji obožava svaka prazna glava.
I nakon što sam ponovo isčitao Vaše tekstove iz 1993. godine i pod utiskom Vašeg jutarnjeg „lamenta nad RTS-om“ pitam, Ljiljo, svraćate li u Sarajevo, javlja li se Radovan? I podsećam na reči vašeg kolege novinara Stanka Cerovića iz kolumne Istina u nasilju, „…ali, prije svega, sa istinom o sebi treba se suočiti, a ta istina neće sići sa televizije, nego čeka svakog ponaosob u Sarajevu. Ona je toliko neporeciva da ne treba gajiti ni najmanju iluziju da joj se može pobjeći“.
U Šapcu, 27. april 2025.
Autor: Dr Zoran Todorović, profesor
