Možda zato što ga nikada nisam imao previše, lično, novac ne smatram neprikosnovenom vrednošću. Ako se ne slažete, iz vama nekih potpuno opravdanih razloga, tekst koji sledi verovatno je suvišan. Otuda je na vama da odlučite hoćete li nastaviti sa čitanjem.
Puno je argumenata za ili protiv iskopavanja litijuma, iz više uglova posmatrano. Svaki od njih ima svoj smisao, opravdanje i logiku. Uglavnom se iskopavanje podržava govoreći o novčanoj dobiti. Mada ima i onih koji, pod uslovom da je novac ipak najbitniji, tvrde da se na tim prostorima gde se iskopavanje planira, može više zaraditi idući drugim putevima. I o tome treba razgovarati argumentovano, dozvolivši da se dovoljno čuje i druga strana.
Dalje, ako je nauka toliko uznapredovala u traženju drugih izvora energije da litijim za neke naredne generacije neće biti profitabilan, nije li sebično i nepromišljeno to ne uvažiti. Ali, ako nam je razmišljanje na nivou “posle mene potop”, prethodno pitanje je suvišno. Pa i ako će iskopavanje i biti profitabilno, postavlja se pitanje zar mi baš moramo sve resurse ovih prostora da potrošimo, ne ostavljajuči ništa svojim potomcima? Zašto njima ne ostavimo da to zajedničko bogatstvo oni unovče? Takođe, možda će u vremenima tih naših potomaka tehnologija iskopavanja litijuma uznapredovati, pa će navedeni potencijalni rizici biti značajno manji.
Sve ovo ako je novac ključna reč. A ako nije?
Šta ako je, kako reče Klint Istvud, a mislim da u tome nije usamljen, luksuz baš ono što je besplatno?
Pomisao da će prirodne lepote naših zavičaja, taj prelepi biljni i životinjski svet, zdrava i čista voda, ma koliko nestati, zarad nekakve novčane dobiti, nije mi draga.
Još u antička vremena filozofi nas upozoravaju da udaljavanje od prirode i njeno uništavanje nije mudro, indijanska poslovica nas podseća da se novac, kada sve zbog njega uništimo, ne može jesti.
Godinama sam, vikendima, gotovo besplatno planinario zelenim prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. To se ne kupuje i ne prodaje. Voliš i u tome uživaš, ili ne. Ja sam uživao, i generacijama koje dolaze želim da i oni uživaju. Isto toliko, pa i više. Iskreno.
Siniša Mozetić, profesor u penziji