Rijaliti Srbija
Govorite li kineski? Ne? Ne još? Pa šta čekate, ako Boga znate, jel’ vi vidite šta se dešava, zar vas ružičaste televizije i „ono što se prodaje na kioscima a nisu novine“ nisu obavestili da ono što je nekada (davno) bila nezavisna i neutralna Republika Srbija ovih dana postaje jedna od mnogobrojnih kineskih provincija (grešna mi duša, umal’ ne napisah kolonija). Za početak krenite na ubrzani kurs kineskog jezika kod profesora Gorana Vesića, eksperta za paranormalne pojave i u slobodno vreme v.d. gradonačelnika glavnog grada južne kineske pokrajine. Bez znanja kineskog jezika i pisma nećete moći da ostvarujete ni ono malo prava koja vam kao pripadnicima domicilnog naroda pripadaju. Zakošenje očiju i pripadajuće kozmetičke intervencije dolaze na dnevni red kasnije kao i sve ono što sleduje „indijancima“ kao domorocima, starosedeocima, kao na primer ausvajs za kretanje izvan rezervata, kovid propusnice za ulazak i boravak u kineskim restoranima i tome slično. Pogledajte i ugledajte se na ljude u Boru i Smederevu gde su naša braća, naši mili i dragi kineski okupatori, za neku boraniju para pokupovali rudnike i fabrike i zagađuju životnu sredinu kao da je tuđa (he, he, a naša je), plaćaju radnike koji rade od jutra do sutra iznad republičkog proseka a truju i njih i njihove porodice i sve stanovnike tih krajeva iznad svetskog proseka i to oho-ho. Što ne kopaju kineski majstori rudnike i prave fabrike tamo u njih? Pa, nisu blesavi pod jedan a pod dva tamo je to zakonima zabranjeno jer preko svake mere ugrožava prirodne resurse, menja klimu i opasno utiče na zdravlje stanovništva. I onda, gde će-šta će, na preporuku njihovog vođe brata Sia kod brata Aleksandra od Čipuljića, u Srbiju brale, tamo je zemlja Dembelija za sve zagađivače, tu su uvek dobrodošli oni koji će zarad svog profita da unište i prirodu i društvo svojih domaćina. A ovi, što bi svuda na svetu bio apsurd ali ne i u zemlji Srbiji, sretni što su pod okupacijom k’o mačići u cegeru, bolesni i sve bolesniji i od vazduha i od vode i od „kineskog“ virusa ali standard, jebi ga. Ekonomija pre svega a zdravlje, hm, o tome ćemo misliti sutra(ko dočeka, naravno). Umesto da strateški važne oblasti kao što su poljoprivreda (u Srbiji gde god da baciš kamen, nikne nešto jestivo) i industrija a u okviru nje industrijski kompleksi poput onih u pomenutom Boru i Smederevu budu u državnom vlasništvu kao i sva prirodna bogatstva kao u gotovo svim normalnim i ekonomski razvijenim evropskim državama, ovde je napredna vlast, bahata i korumpirana do besvesti, sve rasprodala, strpala provizije u svoje lopovske džepove a narod osudila na višedecenijsko vraćanje dugova od preskupih kineskih kredita za sve i svašta (autoputevi, pruge, mostovi gde rade Kinezi za kinesku državu a građani Srbije statiraju u kukuruzu) i na sporo umiranje, doduše u „zlatnom dobu“ da bi lakše prihvatili svoju sudbu kletu.
O fabrici guma, kineskoj naravno, Ling long slušali ste i gledali povazdan na „naprednim“ propagandnim glasilima sve najlepše ( a kako bi i bilo drugačije u zemlji bez medijskih sloboda, bez opozicije i bez prava na drugačije mišljenje) a radi se o firmi koju su izbacivali naglavačke iz svake države u kojoj su radili, popili su nebrojane tužbe (osude i presude) zbog nepridržavanja ekoloških standarda i kršenja osnovnih prava radnika zaposlenih u tom radnom logoru. Samo je ludak a pritom još i predsednik države i šef mafije mogao slavodobitno da položi kamen temeljac za početak izgradnje zloglasne fabrike Ling long i da izjavi da je ovo veliki korak Srbije u pravcu razvoja, bolje budućnosti i bla, bla, bla… Obećao visoke plate i nova i sve novija zapošljavanja i uopšte jedan istinski raj na zemlji kad Kinezi počnu da liferuju gume širom planete a made in Serbia. Jebeš ekološke standarde, jebeš radnička prava, prostor na kome se nalazi fabrički kompleks Ling longa je eksteritorijalni, pripada Republici Kini i tu ne važe zakoni Republike Srbije, tu ni novinari ni nepozvani (neznani gosti) ni muva ni smrdibuba nemaju pristup, tu kineski radnici (za sada samo oni rade na izgradnji fabrike) deru mačke, zecove, jedu pse i još se bune zbog neadekvatnog smeštaja (stanuju u nekakvim improvizovanim barakama), tu je, definitivno, i Bog rekao laku noć državi Srbiji i njenim građanima. Naravno, okupatori imaju i svoje saveznike, nisu ni „arapska braća“ od raskida, oni su pokupovali najplodnije oranice po Vojvodini i kojekude, oni zlikovci iz Rio Tinta na velika vrata ulaze na teritoriju nekadašnje suverene evropske države Srbije i prete da je potpuno opustoše kopajući jebeni litijum koji je kao što govore ove barabe iz naše vlasti velika razvojna šansa i pu-spas za sve nas.E, pa, ako smo svi mi stanovnici ove, još uvek, prelepe zemlje potpuno izgubili razum i ako nam je svejedno šta nam rade, neka bude kako biti mora. U svakoj drugoj zemlji na svetu zbog onoga što rade ili tek nameravaju da rade okupatori bila bi borba neprestana. Nema te države, tog društva, gde bi ljudi nemo posmatrali kao im tamo neke belosvetske štetočine uništavaju zemlju, vodu, vazduh, budućnost. U Rumuniji, koja je naša (dobro)susedska zemlja, ljudi su spremni da se za male (ali važne kao i velike) stvari koje se tiču njihovih života a koje vlast pokušava da sprovede na njihovu štetu pobune, skoče na noge lagane i da ih bude na ulicama stotinak hiljada, što bi se u Bosni reklo „lake šale“. Ovde je trpilo građana dobrano u sferi patologije. A, na žalost, nemamo u Srbiji dovoljno Rumuna da bi eventualni protesti bili uspešni.
Inače, glede kineskih investicija na okupiranij teritoriji još uvek pod nazivom Srbija, treba reći i da postoji jaka veza sa projektom „Jadar“ i uloge Rio Tinta i domaćih izdajnika a to je da izvesne kineske kompanije već ozbiljno planiraju (i sprovode u delo) izgradnju fabrika za proizvodnju baterija (na bazi litijuma) i električnih automobila (možda, jednog dana, i letećih). Slične poslove su, prema pouzdanim izvorima, već ugovorili u Avganistanu sa talibanima. Svaka sličnost sa situacijom u Srbistanu i našim „talibanima“ je namerna. Mislite o tome. I naučite, zaboga, taj kineski jezik da ne budete izgubljeni u prevodu.
Piše: Dragan Karalazić