Postoji jedan tihi teror koji zavlada svakog leta. To je teror javne žalopojke. Čim termometar pređe 30 stepeni, počinje opšta drama: naslovne strane medija crvene kao da su u vatri, meteorolozi postaju apokaliptični proroci, a obični ljudi, umesto da prihvate toplotu kao sastavni deo ciklusa života, počinju da govore kao da ih je leto lično uvredilo. To više nije razgovor o vremenu. To je manifestacija jedne dublje, egzistencijalne nezrelosti.
Da, vruće je. Pa šta onda? Zar nije to suština leta? Zar nismo, kao narod čiji je život vekovima bio organski povezan sa prirodom, nekad znali šta znači biti u skladu sa vremenom, umesto u otporu prema njemu? Kada smo izgubili tu spremnost na prihvatanje stvarnosti, pa i kad je neprijatna?
Možda baš tu počinje dublji problem: izgubili smo praksu trpljenja. Ne trpljenja kao pasivnog podnošenja, već kao aktivne, svesne odluke da se stvarnost prihvati bez histerije, bez bekstva, bez stalne potrebe da se žali i ukazuje na svoju nelagodu kao da je to najveća bol koju svet poznaje.
Kukanje na vrućinu nije samo fiziološka reakcija. Ono je i sociološki signal. Živimo u dobu u kojem je sve prilagođeno našoj udobnosti. Klima uređaji, frižideri, dostave, hlađeni napici, svilene majice… I pored svega toga, mi ne podnosimo ništa što narušava privid stalne temperaturne zone između 21 i 24 stepena. Takva raspojasana osetljivost nije slučajna. To je rezultat višedecenijske kulture u kojoj je udobnost proglašena za vrhovnu vrednost. A gde udobnost postane Bog, tu stvarnost postaje pakao.
Ovo, naravno, nije poziv na mazohizam. Nema ničeg plemenitog u namernom pregorevanju pod suncem niti u glorifikaciji patnje. Ali postoji dostojanstvo u zrelosti. U sposobnosti da se kaže: „Da, teško mi je, ali neću kukumavčiti. Umesto toga ću se adaptirati.“ To je ono što su činile generacije pre nas. Tražili su hladovinu, nosili svetlu i laganu odeću, umivali se, ustajali rano i odmarali u podne. Nije im bilo lakše nego nama. Ali nisu pravili tragediju od toga.
Kad čujem: „Pomrećemo od vrućine“, pomislim — ne, nećemo. Pomrećemo od gubitka smisla, od odsustva strpljenja, od nespremnosti da prihvatimo bilo koju neprijatnost kao deo života. Pomrećemo od duhovne mlitavosti, od straha pred svakim vidom nelagode. To je taj tihi sunčani uzdah. Ne vrisak bola, već jecaj civilizacije koja je zaboravila da živi u telu, u vremenu, u prirodi.
A možda je najveći paradoks u tome što, čim se leto završi, iste te glasove čujemo kako govore: „Eh, kad će više sunce?“ To je čovek potrošačkog doba: nikad zadovoljan, nikad dovoljno zahvalan, uvek nešto hoće, i uvek mu nešto smeta.
Leto nije neprijatelj. Niti je pakleni krug klimatskih kazni. Ono je samo ogledalo našeg unutrašnjeg stanja. Ako nam je nepodnošljivo toplo, možda to nije zato što je temperatura visoka, već zato što nam je duh veoma nisko.
Jovica Radović
