Rialiti Srbija
Da je definitivno stiglo leto i u naše pasivne krajeve a sa njim i popularna tzv. letnja šema sa sigurnošću smo mogli da potvrdimo kada je na RTS-u krenula 1.856 repriza „Porodičnog blaga“.
Ljudi ovdašnji koji su tokom godine kukali i žalili se na sve i svašta, jedva sastavljali kraj s krajem, sekli uši-krpili dupe, protestovali (šetali) ulicama širom Srbije ili u većini ćutali k’o zaliveni, preplašeni i zavučeni u mišije rupe gde borave više od decenije pa se i navukli i navikli, krenuli su na odmore, na more – Grčka je majka, na selo kod preostale rodbine, u banje ko ima para za bacanje i kojekude. Jer, to je ta spasonosna letnja šema i naš veseli narod ne žali novaca (uglavnom se radi o keš ili sličnim kreditima) da ode, pobegne, negde bar na desetak dana i da, koliko se može, zaborave sve ono što ih u njihovim svakodnevnim životima tišti, muči i stvara nemir u duši i danju i noću.
Tako su se i protestne šetnje pod parolom Srbija protiv nasilja koje su tokom dva meseca okupile više desetina hiljada ljudi na ulicama Beograda i drugih gradova a koje su po želji „protestanata“ bile građanski bunt a nikako politička akcija, proredile, oslabile, ušle u letnju šemu i velika je šansa da će da se istope kao meduza na suncu.
Vlast nije pokazala ni trunku volje da ispuni zahteve sa protesta a tiču se smene članova REM-a, ostavke rukovodstva RTS-a kao i Gašića i Vulina te oduzimanja nacionalne frekvencije Pinku i Hepiju a gašenje državnih „žutara“ Alo, Informer, Kurir, Telegraf…
Opet su napredni majstori iskusno pustili da vreme učini svoje. Na početku su pokušali da minimiziraju proteste i broj ljudi na njma a onda kada su videli da je taj broj baš, baš, veliki kliknuli su na ignor i prestali da pridaju važnost onome što se dešava na ulici, nema specijalnih emisija na ružičastoj i srećnoj televiziji, bivši predsednik SNS-a kaže „neka šetaju, ko im brani, svako radi svoj posao…“, malo ili malo više, opljunu glumce u Skupštini, čisto da ostanu u formi i tako prepušteni sami sebi protesti, odnosno šetnje, i sve ono što se tamo zbiva polako ali sigurno postaje folklor, znamenitost za turiste i ne mnogo više od toga.
Građani očekuju od opozicionih političara koji su (kao) samo tehnička podrška protestima da smisle nešto što će te iste proteste učiniti učinkovitijim s jedne strane a s druge strane ne žele da se njihov bunt ispolitizuje, ne veruju ljudima koji se bave politikom i zato oni nisu rado viđeni na protestima osim kao slučajni prolaznici (šetači).
Velika većina građana i građanki nije stranački opredeljena ali ni politički dovoljna pismena, i oni koji su protiv vlasti ne znaju za koga su i politika ih u stvari ne zanima, hteli bi promene ali nemaju pojma kako da se iste dogode ako ne na izborima u demokratskoj proceduri sa političkim partijama kao učesnicima u toj utakmici, za ozbiljniji vaninstitucionalni otpor nisu spremni, malo šetnjice jednom nedeljno to može ali nikako da bude previše teško i opasno, eto baš smo se oslobodili, bravo za nas a ovi na vlasti pocrkaše od smeha.
Sa ovakvim protivnicima za njih nema zime. To odbacivanje politike jer je, zaboga, ona nešto ružno, čime se bave tamo neki loši likovi, prevaranti i lopovi a ne pošten svet je otrovna propaganda Vučića i njegovog režima, da ogadi politiku svima a da samo on i njegovi banditi imaju tapiju da se bave politikom jer oni i nisu stranka već predstavnici naroda dok su svi ostali politički konkurenti domaći izdajnici i strani plaćenici i neprijatelji države.
Između ostalog i zbog toga se kao društvo nalazimo tu gde smo sada. U jednopartijskom sistemu sa apsolutistom i populistom na čelu svega što u ovoj zemlji postoji i koji sve zna i za sve se pita. I zato ne možemo da rešimo nijednu krizu u društvu a ima ih i previše i samo se gomilaju. Vlast sve krize gura pod tepih a građani neće da se bave politikom, vreme prolazi i stanje je sve gore.
U normalnim državama i društvima ovakve situacije se prevazilaze kompromisima svih zainteresovanih strana, pre ili kasnije na nekim izborima koji su naravno demokratski, sa jasnim pravilima koja važe i kao pravo i kao obaveza za sve aktere podjednako, i za vlast i za opoziciju pa se onda građani slobodno opredeljuju za onu opciju koja je najbliža njihovim stavovima. Ali, da bi imali stavove moraju da se bave politikom bar toliko da prate šta se na političkoj sceni zbiva, ko šta govori, ko šta radi, da se i angažuju u političkim kampanjama, da ne ćute kada im se nešto ne sviđa od strane političara i da su spremni kad i ako zatreba da učine malo veći napor od vikend šetnji.
Ovde to nije slučaj, svi znamo. I zato SNS i Vrhovni komadant Generalisimus Aca Nenadjebivi i mogu da rade šta im je volja, bez ikakve odgovornosti, stida i srama jer za njih je pučanstvo samo topovsko meso, kolateralna šteta ili nepotreban ali nužan trošak i pre i posle izbora (povećanja plata, penzija).
Znači, opet nas je ta mafijaška ekipa zajebala za sve naše pare i prevela žedne preko vode. Verovatno smo to i zaslužili. Oni svesniji građani (mada je to pleonazam jer građani su po prirodi stvari svesniji deo populacije a ovi drugi su podanici, raja) hoće promene u društvu, promenu sistema vrednosti i sistema kao takvog, hoće da budemo kao sav normalan svet, da budemo i zvanično u Evropi a što se tiče Putinove Rusije daleko joj lepa kuća, ali ne bi baš da rizikuju, da ulože preveliki napor da sami pridonesu toj promeni, da plate ako treba i malo veću cenu za takav angažman a u svakom slučaju da im od pobune za bolje društvo i za bolje sutra ne bude važnije da smoče guzicu u morsku vodu ili bilo gde jer lepo je u onom mrskom socijalizmu rečeno „nema odmora dok traje obnova“.
Čak i oni bolji među nama nisu dovoljno dobri da zaista bar najave promenu na bolje. Dok se svi vi naodmarate prođe život a naprednjaci ostadoše na vlasti. Ako bilo ko misli da ima vremena za borbu za slobodu, istinu i pravdu a protiv naprednih otmičara ljuto se vara.
Vreme nam nije saveznik, ono curi i kaplje i teče i ne ide nam u korist. Ono što se ne uradi danas verovatno u ovoj i ovakvoj zemlji i neće nikad. I ovakvi kakvi smo nećemo stići nikud.
Teška, komplikovana, vremena traže hrabre ljude spremne za velika dela a mi takve nemamo. Džabe Novak Đoković i Nikola Jokić, oni su druga planeta.
Izgleda da ipak još uvek nismo dotakli dno kako je izgledalo početkom maja nakon onih nepojmljivih tragedija. Slobodan pad se nastavlja. I sve je gore.
Situacija na Kosovu malo-malo pa eskalira, u Rusiji je haos, sada ne samo da vode rat sa Ukrajinom već i između sebe (plaćenička vojska Vagner protiv državnog i vojnog vrha), ceo svet je van balansa a naše mudro rukovodstvo i dalje vodi politiku umiljatog jagnjeta koje sisa sve što može što će svima nama da presedne vrlo skoro.
U okviru letnje šeme na svetskom nivou glavna vest je bila da je turistička podmornica Titan sa petoricom bogatuna kao putnicima prilikom ekspedicije do mesta potonuća čuvenog Titanika i sama potonula (implodirala) što jeste strašno ali negde u isto vreme u Mediteranu je stradalo više stotina izbeglica na sličan način pa je to prošlo gotovo nezapaženo.
O, tempora, o mores!
Kakva vremena, takvi i običaji. I naš Titan(ik) Srbija je potonuo odavno ali nas niko nije o tome obavestio. Dok je letnjih šema i neće. Možda na jesen, u nekom drugom filmu.
Piše: Dragan Karalazić