Ne mogu a da ovu kolumnu ne započnem možda zanimljivim podsećanjem.
Prvi broj “Politikinog Zabavnika” izašao je 28. februara 1939. godine. Malo je listova na ovim prostorima koji se mogu pohvaliti tolikim godinama izlaženja. Časopis je naš brend, kultnog statusa u pop kulturi Srbije i bivše Jugoslavije, neizbežni i nezaboravni deo odrastanja moje generacije, a sigirno i mnogih drugih. Slogan “Za sve od 7 do 107” na nezaboravan i duhovit način izjednačava mnogobrojne verne čitaoce ovog toliko lepog, poučnog i originalnog nedeljnika.
Za one koji ga nekim čudom nisu imali u rukama, “Politikin Zabavnik “ ima svoje redovne i povremene rubrike. Sadrži stripove, tekstove o prirodi, nauci, istoriji, kulturi i umetnosti, kao i priče iz svakodnevnog života, logičke i matematičke probleme, … . Većinom pisane zabavnim i šaljivim stilom. Među obaveznim rubrikama, visoko se kotira rubrika “Verovali ili ne!”Moram da priznam da sam ponekad bio na ivici da baš ja budem taj koji ne veruje. Legitimno, samim naslovom rubrike.
Zašto sve ovo navodim!? Možda previše dugačak uvod, ali ga pravdam zapisom koje sledi.
U više navrata obećana nam je upotreba letećih taksija i automobila do kraja naredne godine. Da li je ovo obećanje, kao fikcija ili stvarnost, za neko od izdanja Politikinog zabavnika, vreme će pokazati. Mislim da, bilo da ostane samo prazno obećanje, ili se ostvari, zaslužuje mesto u omiljenom časopisu. Za one koji veruju da će se uskoro voziti letećim automobilima, ipak moram da napomenem kako je beskrajan spisak onoga što nam nedostaje, prečeg od letećih taksija ili automobila. Od nadostajućeg materijalnog i duhovnog, sve do, na vrhu, državotvornog. Tako da bi težište naših želja i htenja moralo biti nešto sasvim drugo.
Svakoga dana u svakom pogledu
U nastavku, komentarišući svakodnevnicu, poneki i ponekad, bežimo u svet književmosti, pozorišta ili filma. Neretko se, u šaljivom kontekstu, čuje:
“Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”. Ovo izgovara glavni junak Dino, koga igra Slavko Štimac, u sada već kultnom filmu “Sjećaš li se Dolly Bell”, koji je snimio Emir Kusturica, davne 1981. godine. I ponovo dilema, slična onoj o letećim automobilima. Da li je to, osim šale, još jedna od fikcija, ili stvarnost koju živimo? Mišljenja su podeljena. Suprotstavljeni tabori uveravaju nas u jedno ili drugo. To što najčešće čujemo, upućeno glasačima na narednim izborima, praćeno je hvalisanjem, neproverenim i često netačnim argumentima, velikom dozom neskromnosti, neodgovornosti za izrečeno, narcisoidnošću. U beskrajnim obraćanjima, pred nekim tablama i grafikonima, čini se da nam sledi svetla budućnost. Šta o tome misle mladi ljudi, pobunjeni narod i stručnjaci iz pojedinih oblasti, zataškava se primenom sile, ucenama, otkazima, svim i svačim. Trenutni vladari bi da to ostanu do završetka svih svojih planova, nebeski smo narod. Najstariji na planeti Zemlji, nepogrešiv i nepravedno neshvaćen. Nešto nam govori da ipak nije sve baš tako. Smeta bahatost, sveznanje i stalno nipodaštavanje onih koji misle drugačije. Razmišljajući o vrlini koja nam nedostaje i zove skromnost, za kraj, sledi izreka duhovitog i nezaboravnog Oskara Vajlda.
“Sunce u svom nebeskom predelu ima o sebi mnogo skromnije mišljenje nego sveća koja gori u podrumu.”
