Ne znam zašto su opravdana želja i zahtev studenata da se sazna istina o padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu ikada shvaćene i tumačene drugačije. Studenti su tražili i traže istinu, a sve što iz toga proizilazi problem je svih onih koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem vezani za posledično tragično ubistvo 15 nedužnih ljudi.
Vlast nam poručuje i da su studenti dobili novčanu podršku iz inostranstva. To je, smatram, mnogo manje važno od odgovora na pitanje da li je masovni studentski bunt opravdan. Pa i da su studenti dobili tu novčanu pomoć, nije li neko od onih koji znaju sve, do sada ipak morao jasno da prizna kako je studentski otpor prikrivanju istine, ma koliko neželjen, pobeda, velika, već sama po sebi. Što je važnije od svega drugog.
Ta ista vlast nam se istovremeno hvali dobijenim stranim investicijama zarad ostvarivanja ciljeva, sa kojima se mnogi, veoma argumentovano, ne slažu.
Usput su srednjoškolci proglašeni “vlasništvom države”, i prećeno im je, kršeći time njihova Ustavom zagarantovana prava.
Mislim da je bilo čiji akt grubosti, nepoštovanja ili zastrašivanja mladih ljudi, u cilju očuvanja svojih pozicija, a u trenucima njihovog opravdanog bunta, sasvim pogrešan i nedopustiv.
“Zadatak savremenog vaspitača nije da krči džungle, nego da zaliva pustinje.” K. S. Luis
Posebno kada ti mladi ljudi žive u “džunglama i pustinjama” nastalim nedovoljnim razumevanjem i pogrešnim delovanjem baš onih koji su mladima nezadovoljni. Umesto što ih proglašavamo “neprijateljima i plaćenicima”, dužni smo im mnogo više roditeljskog uvažavanja, razumevanja i poštovanja. To na čemu oni dosledno insistiraju, ma koliko nekima ne odgovaralo, ne može i ne sme biti i ostati beznačajno. Naprotiv, istina, odgovornost i znanje su svevremene vrednosti, za koje će se mnogi uvek i svuda zalagati i boriti.
Prisustvujemo, priznali to ili ne, velikoj i važnoj lekciji. Svečanoj i nezaboravnoj. Lekciji zalaganja i hrabre, nenasilne i mudre borbe naše omladine za uređeno, humano i slobodno građansko društvo.
