Ljiljana Dimitrić, profesorka srpskog jezika i književnosti u Šabačkoj gimnaziji
Šabačka gimnazija kao jedna od vodećih u Srbiji ima filološki smer, a negovanje jezika i pismenosti važno je i nastavnom osoblju i učenicima koji tu školu upisuju. Biti gimnazijalac podrazumeva zainteresovanost da se nauči više od redovnog programa, pa su đaci ove obrazovne ustanove i rezultatima na republičkim takmičenjima iz maternjeg jezika pokazali koliko im to znači.
-Gimnazijalcima jeste važna jezička pismenost. Ne možemo reći da to važi za sve, ali za 90 posto đaka sigurno. Prvo, imamo i filološki smer koji se posebno bavi jezikom i gde su časovi tako koncipirani da se u okviru nastavnih jedinica bavimo književnom pismenošću, pravopisom, jezičkim, stilskim i govornim vežbama. Imaju čak i predmet retoriku koja dodatno poboljšava i utiče na njihov stil govora uopšte. Lako je baviti se đacima koji žele da unaprede, usavrše ili dovedu na viši nivo svoje znanje. Drugo, kad pričate sa decom iz drugih škola i sa našim đacima, možda jesam subjektivna, ali svakako je vidna razlika. Njihove rečenice su duže, uglavnom gramatički i pravopisno tačne. Desi se, naravno, nekad neki lapsus, ali oni znaju da iskažu svoju misao na pravi način, da je obrazlože, dokumentuju. Nema jezičkih poštapalica koje su karakteristične za srednjoškolce i decu tog uzrasta, tako da se vidi da oni od prve do četvrte godine napreduju na tom polju- ističe za „Podrinske“ profesorka srpskog jezika i književnosti u Šabačkoj gimnaziji Ljiljana Dimitrić.
Najveća zasluga možda jeste njihova lična želja da usavrše svoj govor i da se izražavaju na lepši i bolji način nego kad dođu u srednju školu, a čitanje takođe tome mnogo doprinosi. Ne vole svi da čitaju i ne čitaju baš svi sve, ali sigurno nekad neko nešto pročita i onda i sami vremenom shvate da će tako obogatiti leksički fond, da će ga proširiti, usavršiti, da će im biti lakše da iskažu na svim časovima i predmetima to što žele, ne samo kod nas. Na kraju, svi pronađu negde nešto što im se sviđa, nekog pisca, pravac, stil, književnu vrstu. Mi im pomažemo da rade na sebi i oni nama mnogo olakšavaju taj posao.
Nagrade oslobađaju od prijemnog ispita
Gimnazijalci na takmičenjima iz maternjeg jezika postižu zapažene rezultate godinama unazad.
-Naši đaci su dobri takmičari i ponosni smo na njih. Imamo takmičenja iz književnosti i jezičke kulture. Desi se nekada da isti đaci idu na oba takmičenja, što je preobimno i preteško, jer to su dve potpuno različite oblasti i takmičenja slede jedna za drugim svakog vikenda. To je njihova lična volja i želja da prošire saznanja, da uče nešto novo, više od onog što se radi u školi. Postoji i praktična strana takmičenja. Ako osvoje nagradu u trećoj ili četvrtoj godini, na nekim fakultetima su oslobođeni prijemnog ispita u potpunosti ili jednog njegovog dela. Ove godine smo kasno dobili obaveštenja da će takmičenja ipak biti održana i imali smo desetak republičkih nagrada iz književnosti, jezika i sa takmičenja talenata. Tri maturantkinje su osvojile nagradu i upisale Filološki fakultet, tako da im je ta nagrada bila veoma značajna. Trudimo se i mi đaci i onda rezultati neminovno dođu kao posledica zajedničkog rada – navodi profesorka Ljiljana Dimitrić.
Imajući u vidu uticaj medija, interneta i društvenih mreža na govor i pismeno izražavanje mladih, da li je vaš posao danas teži u tom smislu?
S te strane gledano, uloga nastavnika je i zahvalna i nezahvalna. Mi sopstvenim govorom dajemo najbolji primer kako se treba izražavati na javnim mestima i sa drugim sagovornicima. Opominjemo ih da moraju biti razlike u govoru kada pričaju sa vršnjacima i kada se obraćaju nekim drugim licima, konkretno, nama u školi. Motivacija za čitanje jeste vrlo nezahvalan posao. Sigurno određeni procenat đaka koji dođu u srednju školu ne vole da čitaju, ali se to vremenom promeni. Negde naiđu na neko delo koje im odgovara ili koje im se predstavi na određeni način, pa se oni uključe i prepoznaju da to nije tako „loše“ kako su prvobitno mislili. Ima, recimo, dece koja vole da čitaju od početka. To znači da su oni došli sa čitalačkim navikama iz osnovne škole i ovde se to samo nastavlja, produbljuje. Teško ih je motivisati, programi su obimni, često prezahtevni, naročito sad kada nastava teče malo nedefinisano, nejasno i neorganizovano. Verujem da je nekad nedostatak čitanja u stvari nedostatak vremena da bi se delo pročitalo na pravi način. Oni će možda prelistati, „pretrčati“ kako oni kažu, kroz neko delo, manje vremena će se verovatno posvetiti onom pravom istraživačkom, doživljenom čitanju, ali, da ne budem previše kritična, čitaju. Uvek imamo sagovornike u učionici i to je suština našeg časa. Kada govorimo o književnosti i o čitanju, to je onda svakako povezano i sa jezikom, jer ne možemo ni pričati o delima ako nam leksički fond nije dovoljno bogat. Imaju i dovoljno časova nedeljno da bismo mogli da se usaglasimo, razumemo i da sve to postignu. Mislim da je velika odgovornost i na nama, ali i njihova lična motivacija sve to olakšava.
Mislim da srpski jezik u nekom osnovnom obliku, bar što se tiče pravopisa i osnovne jezičke pismenosti, treba uvesti na fakultete, čisto možda kao nekakvo podsećanje, jer se zaboravlja, što je sasvim prirodno. I ja ću zaboraviti hemiju, jer je ne koristim, kao što će neko zaboraviti i neka pravopisna pravila, a pravopis se i menjao često poslednjih decenija. To ne bi bilo loše, jer onda ni sami nastavnici ne bi imali dileme. Često se desi da kolega priđe i pita me nešto kako bi razjasnio neku nedoumicu. Ni oni nisu sigurni i svesni su da nisu sigurni, treba im nekakva pomoć. Bilo bi dobro organizovati seminare, kratka, ali obavezna predavanja, kao neko osnovno podsećanje na pravopisna pravila. Mislim da bi onda i druge profesije bile pismenije, a svakako bi to onda uticalo i na mlađe generacije. I u novinarstvu sigurno ima dilema, ako čitamo po internetu, na svakakve načine se piše, a to niko ne koriguje i ne ispravlja. Deca čitaju ono što je nepravilno napisano i to usvajaju, naročito, nažalost, kroz internet, medije, raznorazne aplikacije gde se o tome baš ne vodi mnogo računa, a može da se poveže i da svima bude od koristi. Nije samo škola dovoljna, jer škola je u određenom vremenskom periodu, njih to posle ne zanima. Ne moraju pamtiti književna dela, ali mislim da bi trebalo da znaju osnovna pravopisna pravila, da ih usvajaju i da se na njih vraćaju tokom školovanja dalje, a kasnije možda i u poslu.
Dragana Dimitrijević