Novinarstvo je stresan posao, skopčan u trci sa vremenom i rokovima, reagovanjima i odjekom javnosti. Novo ubrzanje došlo je sa elektronskim medijima, radijom i televizijom, a pogotovo sada sa internetom i mobilnim telefonima. Živojin Žunić zaposlio se u tadašnji „Glas Podrinja“ 1979. godine. Prvo je bio konkurs, onda odabir kandidata posle pismene i fono provere, a nakon toga došla je dodatna obuka na Institutu za novinarstvo koju je vodio Jovan Šćekić. Bilo je to zlatno doba ove medijske kuće; list je izlazio u više od 20.000 primeraka, Radio Šabac imao je dopisnike još u sedam opština Podrinja, a bilo je i dopisništvo TV Beograd. Žunić je odabrao privrednu redakciju, a uporedo su bile još redakcija za poljoprivredu, društveno-politička i sportska. Sve u svemu u zajedničkoj redakciji bilo je oko 30 novinara. Naravno, i privredni život bio je daleko intenzivniji, to se pratilo na regionalnom nivou, a primera radi pored listova „Zorke“, AIK-a, „Sedmog jula“, „Viskoze“… periodično su izlazili fabrički listovi koje je pripremala ova redakcija. Devedesetih godina Žunić je bio glavni i odgovorni urednik lista „Glas Podrinja“, a 1994. godine počela je sa radom i šabačka televizija u sastavu RTS. Dotle je postojalo dopisništvo RTS, a od tada se emituje celodnevni program TV Šabac. U početku Žunić je vodio sektor ekonomije, a tokom dvehiljadih bio je zamenik direktora i glavni i odgovorni urednik TV Šabac. Nakon odlaska u penziju ipak je uvideo da ga još vuče profesija, i pre godinu i po ponovo je na novinarskim poslovima. Ovoga puta više se bavi uređivanjem vesti i obukom mladih novinara. Takođe, bavi se više i onim dugotrajnijim i dokumentarnim novinarstvom. Za ostavštinu tu je i oko 30 kratkih filmova, najčešće sa temom iz prošlosti Podrinja, od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata.
Osećam da još mogu da se bavim ovim poslom. Ovoga puta iz drugačije perspektive, nema one užurbanosti, rokova, stresova… Ovo je drugi sistem života, kada shvatate da vi gospodarite svojim vremenom i obavezama, biraš šta ćeš i kako raditi. Jednom rečju raspolažeš sobom, i dobijaš moć samopouzdanja, kaže Žunić.
U vremenu korone otkrio je i svoju drugu luku, a to je život na selu. Obnovio je roditeljsku kuću sa bratom, i tamo uzgaja organsku hranu. To je, kako kaže, nemerljiv osećaj pripadanja prirodi, voće i povrće koje ima sasvim drugi ukus, a mnogo znači što ga uzgajaš svojom rukom, i vidiš lepi plod tog sazrevanja. U ovom ponovnom otkrivanju druge dimenzije života, Žunić piše i hroniku sedamdesetih i osamdesetih godina. Bilo je to, kako kaže, sretno i lepo vreme. Pamti, na primer, da je sasvim lako otići u Dubrovnik, samo sa novcem za kartu, a tamo sasvim lagano i lepo proživi to more i ljude. Spavao je u parku, i bilo mu lepo. Takođe, to je vreme drugih lepih događanja, zabave, muzike, mode, sporta… Za mnoge neobavezujuće, ali to je vredelo doživeti. Možda i to nekako pretoči, pored onog hroničarskog na papiru, i na tekućoj traci.
