Nela Tonković, v.d. direktora Narodnog muzeja Šabac
Na čelo Narodnog muzeja Šabac kao vršilac dužnosti Nela Tonković došla je pre oko mesec dana iz Subotice i u ustanovi kulture u gradu na Savi, kako ističe, dočekana srdačno i blagonaklono od strane stručnog kolektiva koji je svojim radom poverenu mu delatnost postavio na čvrste temelje. Iako je u svom obraćanju u lokalnom parlamentu iscrpno predstavila svoju biografiju, koja uključuje prethodno menadžersko iskustvo u ustanovama kulture, kao i viziju rada i razvoja šabačke, suočila se sa kritikama opozicionih odbornika zbog činjenice da nije iz Šapca, te da je zbog toga manje podobna da bude na tako odgovornoj funkciji. Master kulturne politike i menadžmenta, trenutno na doktorskim studijama muzeologije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govori za „Podrinske“ kakav je izazov doći u Mali Pariz, kako reaguje na pozitivne i negativne komentare na račun njenog postavljenja i u kom pravcu će šabački muzej usmeriti svoje aktivnosti u narednom periodu.
-Izazov je bio doći u muzej koji ima mnogo dobro složenu i ispričanu priču u stalnoj postavci, a koji možda nije pričao tu priču šire, odnosno van zidova tog zdanja, pokušati da se u mojim kolegama koje dobro rade svoj posao i jako ga dobro znaju, probudi snaga i želja da komuniciraju svoja saznanja dalje i konačno, da se upozna publika muzeja. To je slučaj u bilo kojoj manjoj sredini u našoj zemlji. Rad u ovakvim ustanovama koje funkcionišu u gradovima koji su veoma vezani za svoju prošlost i znaju dobro svoj identitet može da bude mnogo slojevitiji i to sam se radovala da pokušam da upoznam- šta je identitet Šapca, a kroz građane koji bi mogli, opet, nama u muzeju da pomognu da iz druge perspektive gledamo na svoju profesiju i ono što čuvamo u zbirkama- ističe Tonkovićeva.
Nakon malo više od mesec dana na čelu muzeja, kako biste uporedili očekivanja i ono što ste zatekli?
Zatekla sam muzej koji funkcioniše jednako kao bilo koji drugi u Srbiji, na entuzijazmu svojih zaposlenih, na njihovom predanom radu, često u potpunoj suprotnosti sa onim što nam društvene okolnosti nameću. I dalje zastupam mišljenje da je rad u kulturi posvećenički i počiva na tome što ljudi te poslove obavljaju i dušom, ne samo svojim umom. To je situacija u ovom muzeju i bila sam veoma prijatno iznenađena stručnošću svojih kolega i entuzijazmom sa kojim oni prilaze poslu. Zateklo me isto tako i stanje koje je u proteklih nekoliko godina, koliko sam do sada uspela da shvatim, bilo redovno- ne toliko dobra koordinacija sa drugim ustanovama kulture u gradu, ne preterana susretljivost u pogledu ispunjavanja potreba publike, niti smo, čini mi se, imali naviku da publiku da pitamo i pozivamo. Potpuno mi je, isto tako, jasno da jedan tim koji je iznedrio onakvu stalnu postavku možda nije imao baš uvek snage i da pređe u ovaj drugi korak- realizacija onoga što je poslanje jednog muzeja, ali, recimo da su to dve osnove- jedna bi bila stručnost tima koji tu radi i drugo bi bio, uslovno rečeno, minus, koji, naravno, vremenom može da preraste u nešto sasvim drugo, a to je manjak komunikacije s našom publikom i manje poznavanje publike.
Šabačkih sedam posto za kulturu znače mnogo za Srbiju
Sedam posto budžeta, koliko Grad Šabac izdvaja za kulturu, znače mnogo za Srbiju, da Srbija može da se ugleda na ovaj grad i pogleda šta to znači. To se vidi već na ulicama, koliko zidova je prekriveno muralima, koliko je skulptura u javnom prostoru realizovano u proteklih nekoliko godina i to nimalo konzervativnog izgleda. Mislim da je to dobar model koji bi trebalo multiplikovati u Srbiji i videti šta tek tim zajedničkim usmerenim naporima možemo kao društvo da iznedrimo. Ovako, dokle god se mi zadržavamo na nivou jedne ustanove kao što je, recimo, muzej, bliblioteka u našem komšiluku koja savršeno radi, pozorište koje pokušava da dobije svoju publiku i sledeću, nekakvu drugačiju poetiku i čini im se da im to uspeva, dokle god su to napori jedne ustanove ili jednog grada, dotle možemo da kažemo da su ljudi koji žive u tom gradu srećni, jer imaju obilje kulturne ponude i mogu u svemu tome da zbilja uživaju. Onog trenutka kada to postane sistemska, državna kulturna politika, moći ćemo kao društvo da vidimo koliko smo daleko odmakli, pre svega u poštovanju samih sebe. Pitanje poštovanja i dostojanstva je izdvajati za kulturu više, ne otimanjem od drugih kategorija naše društvene realnosti koje su možda i ugroženije, već stvaranjem prostora u kome bismo mogli kao društvo da se opredelimo za kulturu kao za prioritet. Ako nam je to prioritet, onda je sasvim jasno kako će izgledati i naši gradovi, kako će se osećati i naši ljudi i koji će biti njihov, ne samo obrazovni standard, već navike i potrebe u životu. To bi sasvim sigurno u mnogo čemu izmenilo sliku današnje Srbije- kada bi postojao nekakav napor, koji bi objedinio sve lokalne kulturne politike i usmerio u jednu državnu. Još uvek nije usvojena nikakva strategija kulture naše zemlje i nažalost, mislim da smo veoma daleko od bilo kakih usmerenih napora u tom pogledu.
Da li je to možda „boljka“ svih muzeja u Srbiji, jer još od ranije postoji percepcija ljudi da je muzej ustanova zatvorenog tipa?
Muzeji su nekada bili stvarno na tako zlom glasu i onda je narativ bio- ne znaš šta ćeš sa nečim, stavi ga u muzej, tu će sigurno biti zaboravljeno, sklonjeno daleko od očiju javnosti, ali ta slika se značajno promenila u Evropi u poslednjih 50 godina, a u Srbiji u poslednjih deset godina, tako da postoji sve više muzeja koji upravo veoma dobro čuju na ovom polju i koji predstavljaju model sasvim otvorene ustanove koja veoma uspešno komunicira sa publikom i, što je veoma važno, pridobija novu publiku, nove korisnike svojih programa. Uz izuzetke u ovom pogledu, postoje i ustanove nešto klasičnijeg tipa, gde ne bih rekla da ne postoji saznanje da je potrebno komunicirati, već da postoji nekakva jasna usmerenost ili to prosto nije prioritet određenog menadžmenta koji se zatekne u tom muzeju u to vreme. Kolege to znaju i one ne rade to zato da bi znanje sačuvali za sebe, znaju da se znanje deli, ali je uvek upitno sa koliko energije ulazimo u to deljenje znanja i, na neki način, koliko dugo možemo da istrajemo na tom putu. To možemo tek ako sistemski uredimo neke stvari i ako to postane prioritet.
Pretpostavljam da ćete na tim temeljima i planirati dalji rad i funkcionisanje muzeja?
Naravno. Pod tim podrazumevam dostupnost naše ustanove, našeg saznanja, komunikaciju sa publikom i otvaranje muzeja u pogledu pružanja ruke svim ranjivim slojevima stanovništva. Veoma bih to volela i uvek zamišljam muzej kao neku kuću u koju možete da dođete da se odmorite, da saznate nešto više o sebi, da se zapitate i da oplemenjeni određenim vrednostima krenete dalje u život, svet, da prvi impuls za sve dobro u vašem životu dođe baš iz muzeja, iz nečega što ste tu saznali ili iz nekog pitanja koje ste sebi tu postavili. To je prilično idealistički postavljen cilj, to su i ciljevi neke nove muzeologije koju manje- više pratimo, ne samo mi u Srbiji, već i širom sveta, ali mi se čini da jesu ostvarivi i samo je potrebno istrajno insistirati na tim vrednostima, ne ispuštati ih iz fokusa i nikako ne zaboraviti da, premda mi radimo sa predmetima koji za nas jesu nosioci mnogih značenja, u konačnici, ipak se obraćamo ljudima koji treba sva ta znanja da usvoje ili koji treba možda naša znanja da preispitaju.
NAŠA SNAGA JE U DOBROM TIMU
Da li ste zadovoljni brojnošću kadra, imajući u vidu zabranu zapošljavanja?
U kulturi kada odgovaramo na ovo pitanje uvek želimo nekako da segmentiramo poslove i da i sami jedan problem produbimo maksimalno tako da mislimo da za neki drugi problem treba da postoji još jedan kustos- stručnjak. Verovatno bi moglo da se nađe prostora za još jedno tehničko lice, ali nova zaposlenja ne bi bila realna. Naša snaga je u tome što je tim dobar, a brojan je toliko koliko može da bude u ovom trenutku.
Planirate i konkretne projekte upravo kada je reč o otvaranju znanja prema potencijalnoj publici?
Na moje ogromno zadovoljstvo, ovde sam znala s kim radim i zaposleni su bili veoma otvoreni za ideju da organizujemo jedan ciklus predavanja. Toj ideji su priključili mnoge svoje ideje i mi smo od ponedeljka, 18. marta, krenuli u ciklus predavanja koji smo nazvali „Širimo znanje“, kada je govorio mladi istoričar umetnosti Stefan Žarić koji se bavi proučavanjem istorije mode i čije ime je dobro poznato u muzejskim krugovima u Srbiji i regionu. Govorio je o modi u delu Milene Pavlović Barili. Naša kustoskinja, muzejska savetnica, arheološkinja Gordana Ković 28. marta će održati predavanje o ženama u antičkom rimu. Ciklus će se odvijati u dve linije. U jednoj će naši kustosi držati predavanja temeljena na nekim njihovim saznanjima ili interesovanjima, odnosno onome čime se trenutno bave u muzeju, a u drugoj liniji ćemo pozivati naše goste, istaknute stručnjake iz svojih oblasti, da nam govore o svojim novim naučnim saznanjima. Interesantno je da kustosi treba da pozovu gosta, koga će, naravno, predstaviti publici. Ideja da ciklus počnemo gostovanjem je potekla iz želje da pokažemo da smo otvoreni za sve druge koji žele nas da nauče nečemu, a kao dobri domaćini zovemo ih da to čine iz naše kuće i da u toj saradnji naših i tuđih znanja porastemo zajedno.
Da li vam trenutni budžet dozvoljava da u ovoj godini planirate konkretne projekte?
Ovaj ciklus nije predviđen nikakvim budžetom. Ovo je „low cost ili no cost“ projekat i njega je zato bilo moguće ovako brzo realizovati. Kada je u pitanju budžet za naše programsko funkcionisanje 2019. godine, tu su stvari poprilično zadate. Imamo jednu dobru polaznu osnovu da uradimo postavku Muzeja šabačkih Jevreja i da započnemo prvi put ove godine manifestaciju „Dani jevrejske kulture u Šapcu“ u prvoj nedelji septembra. Ostatak budžeta će biti raspoređen na Noć muzeja, Oktobarski salon i imamo ove godine i nešto sredstava za otkup, tako da vodimo brigu i o tome da naše vreme ostavlja tragove o onome što su bile njegove preokupacije. Konačno, ovaj budžet se možda u prvi mah može učiniti nedovoljan, ali uveravam vas da nije. Ustanova u kojoj sam prethodno radila funkcionisala je i sa znatno manjim budžetom, a imala je 12 izložbi godišnje. Naši kustosi redovno učestvuju na svim konkursima Ministarstva kulture, tako da i tu očekujemo pozitivne rezultate koji će omogućiti arheolozima da nastave iskopavanja. Za iduću godinu ćemo malo drugačije definisati prioritete i potruditi se da iznedrimo izložbu koja bi bila produkcija ili saradnja nekoliko kustosa i tretirala jedan određeni fenomen u istoriji grada Šapca. Mislim da možemo jedino kvalitetom programa da doprinesemo nekoj pozitivnoj promeni. Kvalitetan program ne zahteva nužno ogromna sredstva, već ogromno znanje i sposobnost komunikacije. Nekada su za sve to potrebna i veoma visoka sredstva, a nekada jednostavno moramo biti suočeni sa našom realnošću. Najčešće pozivamo kolege da rade sa nama tako što smo sa njima prijatelji, poznajemo ih i oni poznaju probleme kojima se i mi bavimo i onda sarađujemo na temelju dobre volje i razumevanja.
Da li ste u tom pogledu već dogovorili neke oblike saradnje sa šabačkim ustanovama kulture?
Priliku da sarađujemo imamo već u Noći muzeja, kada će učestvovati sve ustanove kulture zajedno sa nama u obeležavanju ovog za muzej značajnog dana, ali vidimo da je interesantno i drugima i da se priključuju svom snagom. Imaćemo i zajedničku organizaciju „Vinaverovih dana“, gde ćemo se svakako uključivati i prostorima i programima. Već smo počeli da razmišljamo zajedno kako bismo mogli da našu kulturnu ponudu učinimo što dostupnijom. Kao korisnik usluga drugih ustanova kulture prilično sam zadovoljna. Stvarno sam srećna zbog svega što me zateklo u Biblioteci šabačkoj. Među prvim jako pozitivnim utiscima o gradu su mi upravo ljudi iz te ustanove. Jako je važno da menadžment svih ovih ustanova može sasvim kompetentno da govori, ne samo o tim ustanovama i kulturnim nišama iz kojih deluju, već ima širu sliku kulture uošte. Važno je da se u toj široj slici nađemo zajedno i onda usmereno radimo ono što možemo da bismo doprineli gradu.
Nešto drugačiji doček imali ste u Skupštini grada, suočeni sa kritikama opozicije?
Volela bih da istaknem da je diskusija koja se u Skupštini povela oko mog imenovanja, uz neke drugačije tonove koji su govorili o tome da osoba koja, recimo, dolazi iz drugog grada, nije možda u svemu podesna da vodi muzej u ovom konkretnom gradu, inače bila vođena vrlo uljudnim tonovima i zahvalna sam na tome. Kada sam predstavljala svoj program, obraćala sam se jednako predstavnicima vlasti i opozicije u toj skupštini. Ne pravim razliku među građanima i svako ko uđe u muzej je više nego dobrodošao. Njegovo političko opredeljenje nije presudno da bi mogao da sagleda ono što mu mi prezentujemo i bilo mi je veoma važno da istaknem da su svi pozvani u muzej. Očekujem da mi se upute pitanja i iz vladajuće većine i opozicije, kao i određene primedbe i zamerke na moj rad, ukoliko bude bilo potrebe da i na taj način razgovaramo. Na ulicama i u kontaktima sa kolegama me dočekala srdačnost i otvorenost koje su meni veoma prijatne, ali pomalo strane, zato što Subotica nije baš takav grad, ali sam u međuvremenu na njega navikla. Na Šabac sam navikla odmah, jer mi se čini da je lekovito i za pojedinačne živote i za život jednog grada da građani uvek otvoreno govore i da budu svesni svoje odgovornosti koju imaju već dok prolaze ulicama. Mislim da je u Šapcu to veoma vidljivo i prisutno. Dalje, upoznajući ljude, ovaj utisak neće biti izbrisan, niti će ga umanjiti bilo kakvi drugi utisci koje steknem u međuvremenu.
Bili ste na čelu Savremene galerije u Subotici, prethodno i Moderne galerije u istom gradu. Koliko će vam prethodno iskustvo pomoći u radu?
Pomoći će mi utoliko što mogu da uvidim gde su bile greške koje sam činila. Primećujem da sam u Subotici krenulo suviše brzo sa određenim promenama, da su neke promene bile „preko kolena“. Mi smo u Subotici jedan deo publike izgubili, nismo ga ponovo stekli, zato što smo odmah prešli u neke druge forme izražavanja umetničke misli i njenog zastupanja. Recimo da to neću ponavljati u Šapcu. Ovde bih se više trudila da sagledam na šta su navikli, da dođem do saznanja o potrebama, pa da onda u odnosu na to kreiramo programe. To prethodno iskustvo jeste dragoceno i apsolutno primenjivo ovde. Sfera savremene umetnosti iz koje dolazim samo barata drugačijim materijalom, ali istim saznanjima. Kad je muzeologija u pitanju, svi objašnjavamo svet u kome živimo. Neko to čini preko predmeta koji su načinjeni juče ili danas, a neko preko predmeta koji su stari 500 i više godina. U tom pogledu, iskustvo će biti isto, a u određenim aspektima očekujem da bude još i bolje.
Da li će u Srbiji doći vreme kada će rukovodeća mesta u kulturi biti zaštićena od upliva politike?
Verujem da možda na rukovodećim mestima danas nije u svakoj ustanovi tako, da ne vodi svaku ustanovu neko ko je dovoljno stručan, niti neko ko je u tom sistemu muzeja proveo određeni broj godina. Čini mi se da je opet dovoljno ustanova koje vode ljudi sa odgovarajućim znanjem i na osnovu toga mogu da zaključim da će jednom neko obratiti pažnju na to kako su funkcionisale te ustanove i da će se povesti za tim modelom, makar zato što će uvideti da je ovaj drugi model štetan. Razumem, određene stvari su stranački plenovi, određene pozicije su veoma interesantne, ali u kulturi to može da bude pogubno, kao i u obrazovanju i zdravstvu. Mislim da je to jedna veoma važna oblast ljudskog i društvenog života. Optimista sam po tom pitanju, jer su sve češći glasovi koji opominju kada se nešto u kulturi dogodi, a ne treba. Kulturni radnici nemaju više naviku da ćute i mislim da će tom novoprobuđenom svešću samo doprineti pozitivnoj promeni. Na moje razočarenje, čini mi se da je suviše ustanova u Srbiji koje prave ozbiljan otklon od onoga što su radili prethodni menadžeri u kulturi, ne nužno zato što to nisu bile dobre stvari ili dobri, potrebni programi, već zato što kao društvo imamo problem diskontinuiteta. Čini mi se da mnoge stvari počivaju na jednoj ličnosti i jednom entuzijazmu. Kada se to izmakne, ta osoba ode iz neke organizacije, onda sve vratimo na početnu tačku ili se čak trudimo da odemo još i dalje. Ne verujem da je to dobro za naše društvo u celini, pogotovo za kulturu, jer ona zahteva i duže promišljanje i veoma veliku posvećenost. Na jednom predavanju na Filozofskim fakultetu, profesorka Saša Brajović spomenula je kako je Nemačka imala program u kulturi koji je prve rezultate dao tek za 20 godina. Kod nas bi to bilo nezamislivo. Svi smo veoma nestrpljivi, ali nisam srećna zbog toga što ne pružamo sebi priliku da budemo drugačiji.
Dragana Dimitrijević
Аutora fotografije – Đurađ Šimić, Novi magazin