Razgovor sa Sinišom Mozetićem, profesorom matematike u penziji
Biljana Drobnjak, master pedagog Šabačke gimnazije, Miloš Pušić, nekadašnji učenik iste škole, a danas profesor Prve beogradske gimnazije i Siniša Mozetić, profesor u penziji, koji je ceo radni vek proveo u istoj, Šabačkoj gimnaziji, po peti put su realizovali republički seminar na temu “Neka zanimljiva pitanja u nastavi matematike”. Ovoga puta u Leskovcu, a prethodna četiri u Beogradu, Kragujevcu i Šapcu (dva).
Seminari su prvenstveno prilika za stručne razgovore, ali i više od toga. Susreti sa kolegama iz raznih gradova pomogli su šabačkom timu u stvaranju šire slike o dešavanjima u prosveti, pa i društvu u celini.
O tome razgovaramo sa Sinišom Mozetić, profesorom čija je osnovna teza da su mladi ljudi u Srbiji – građani sveta, pa imaju pravo na takvo obrazovanje i položaj u društvu, gledajući ono najbolje što je svet do sada stvorio.
– Na republičkim seminarima uobičajeno smo slušaoci. Ponekad dobojemo strogo kontrolisanih pola sata za svoje izalganje. Retki sretnici provincijskih gradova dobijaju priliku za nešto više – počinje svoju priču profesor Mozetić i dodaje:
Ozdravljenje prosvete?
-Ozdravljenje prosvete je važna poluga ozdravljenja našeg društva, čega nismo svesni, ili to ozdravljenje ne želimo. Međutim, moj utisak je da je, trenutno, kod nas više onih koji prosveti rade o glavi, no onih koji bi mogli i hteli da je vazdignu.
Vaše mišljenje o seminarima?
– Slab odziv na seminare stručnog usavršavanja, ili samo formalno prisustvo, znak je pogubne apatije prosvetnih radnika. Imam utisak da su našem matematičkom establišmentu ponekad lični, prvenstveno komercijalni interesi, iznad značaja bilo kakvih aktivnosti za dobrobit društva u kome žive
Šta mislite o matematičkim programima?
– Nedoslednost i neravnopravnost prate i realizciju matematičkih programa, tako što se, u nekom trenutku, određena matematička istina uvažava, a u drugom ne, odlukom autora odobrene literature.
Đaci koji to primete, najčešće ne dobijaju korektan odgovor, o čemu sam napisao čitavu knjigu. Ostaje gorak utisak kako mlade ljude navikavamo na neprirodnu selektivnost istine.
Takođe je izvesno kako žmurimo pred činjenicom da je preveliki broj đaka koji na probnom maturskom testu imaju nula poena.
Dobre i loše škole?
– U čitavom svetu postoje dobre i loše škole, a mi bismo samo trebali da se ugledamo na one najbolje. Jedino tumačenje što to ne činimo je da bi nam takva škola kvarila stvarnost obrnutih i nakaradnih vrednosti.
U svojoj knjizi “Vesela nauka” Niče kaže kako veruje da će važnosti svih stvari ponovo morati biti određene. Samo da ne bude kasno.
Komunikacija?
– Suspendovanje komunikacije jedan je od velikih problema našeg društva, pa i sveta u celini. Za tu suspenziju se zalažu oni koji je se plaše, jer na žele da se odreknu svojih pozicija, ma koliko one bile i pogrešne i nepravedne. Mislim pri tome i na prosvetu, koju čine đaci, njihovi roditelji, prosvetni radnici, konačno društvo, kome valjani ljudi sa pravom glasa lako mogu pomrsiti račune.
Empatija?
– Kao profesor, osećam potrebu da kažem nešto o ovom terminu. Pojavljuje se početkom dvadesetog veka u radovima psihologa Edvarda Tarnera. Prevedeno sa nemačkog to je “ osećam za”. Šire, to je sposobnost emocionalnog razumevanja drugih, stavljanjem u njihovu poziciju. Mislim da je komunikacija u kojoj nema empatije potpuno besmislena.
Kvalitet obrazovanja i vrednovanje?
Društvu koje nema dovoljno sredstava za negovanje kvalitetnog obrazovanja, najlakše je da poradi na srozavanju kriterijuma, kada više nema nedovoljnih ocena, i da izjednači pravo na zapošljavanje u prosveti apsolventu i nekom ko ima tek osnovnu školu, vodeći ih kao jednako “nestručne”.
U školskim odborima najčešće nema “nepodobnih”, ni u redovima predstavnika grada, a ni roditelja. Pa ako neki prosvetni radnik nešto i progovori, u velikoj je manjini, a ponekad i u jednini.
Dosadašnji mehanizmi vrednovanja učinka i kvaliteta rada prosvetnih radnika su samo formalni i beskrajno destimulativni.
Siguran sam da bi se moglo doći do boljih rešenja, razgovorom sa onima koji su život proveli u učionicama, a ne u foteljama ministarstva.
Nastavljajući razgovor, napomenimo da je profesor Mozetić pre četiri godine izdao knjigu: “Može li jedno pitanje, profesore?”
Ona svedoči o mudrosti mladih ljudi, koji su mu postavljali pitanja na temu svega što je u literaturi ostalo neprecizno i nedorečeno, pa i netačno. Dobili su odgovore istovetne sa odgovorima koje bi dobili od svetski priznatih matematičara koji su o tome pisali. Poziv da se ti nedostaci isprave nije urodio plodom. Uglavnom je odgovor – zid ćutanja, a ne prihvatanje ili argumentovano osporavanje napisanog u ovoj knjizi.
Koliko su važni poverenje i mišljenje?
Matematiku sam valjano savladao tek zahvaljujući đacima koji su mi verovali i kojima sam verovao. Mislim da to važi i za sve drugo u životu. Danas je previše onih koji jedni drugima ne veruju, a to je siguran put u poraz – svekoliki.
Lako je biti okružen onima koji ne misle isto, mnogo je teže biti okružen onima koji ne žele da misle. Kao profesor, pokušavao sam da mlade ljude nagovorim i naučim da misle, ne da bi bolje rešili zadatak iz zbirke, nego da bi bolje rešili probleme koje nosi život. Neki su to šaljivo nazvali “sićologija”. Mislim da bi trenutna veza između škole i života mogla i morala biti mnogo bolja.
Koliko su trenutno važeći programi svih predmeta u našem obrazovnom sistemu upotrebljivi i aktuelni, životni?
Za realizacije seminara izdvajaju se iz budžeta planirana sredstva, što treba opravdati upotrebljivošću znanja stečenih na njima. Najčešće se o tome ne vodi baš mnogo računa, seminare drže “izabrani”, ma kako i o čemu na tim seminarima govorili. Nastavak razmišljanja na ovu temu je već postavljeno pitanje koliko su trenutno važeći programi svih predmeta u našem obrazovnom sistemu upotrebljivi i aktuelni, životni. Pridržavajući ih se, mlade ljude često nepotrebno iscrpljujemo, u suprotnom postajemo “nedisciplinovani i neodgovorni”, što je svojevrstan apsurd.
Isidora Kovačević