ŽENE NA SELU: Divna Milovanović, selo Beljin
Opština Vladimirci. prema popisu iz 2011. godine, imalo je 486 stanovnika. Danas je taj broj nešto veći i podaci govore da ono broji 520 punoletnih stanovnika. Ovaj kraj je i voćarski i stočarski, kada govorimo o ljudima koji su se odlučili da svoju egzistenciju obezbeđuju u selu. Posetili smo domaćinstvo Divne Milovanović, koja se, zajedno sa svojim suprugom, ozbiljno bavi poljoprivrednom proizvodnjom i koja je završila Višu poljoprivrednu školu a ne tako davno, bila je i politički aktivna u Skupštini Opštine Vladimirci, gde se zalagala pre svega za napredak i razvoj poljoprivrede, kako u Vladimiračkoj opštini tako i u celoj našoj zemlji. Divna Milovanović je izuzetan sagovornik i na naše pitanje, kakav je položaj seljaka, pre svega žena danas u Srbiji, ona nam u jednom dahu govori.
„Ljudi već odavno odlaze iz sela u gradove za boljim uslovima života. Gradovi imaju svoje kulturne sadržaje, infrastrukturu, prevoz, ljudi mogu neometano da se leče, dok je na selu sve drugačije i uvek se teško živelo. Vremena su jako teška i pre svega će trebati hrane, da se preživi. U selu nije problem samo nedovršena infrastruktura, nego je tu još niz problema koji moraju da se reše, a njih ima čini se bezbroj. Proces proizvodnje na selu, traje dan i noć, toliko se provodi na imanju, jer su obaveze velike. Mnogo se radi a zarada ne ide u skladu sa tim radom. Pre svega, trebalo bi smanjiti razliku u ceni proizvoda sa sela i imputa koji učestvuje u poljoprivrednoj proizvodnji. Tu mislim na gorivo, đubrivo, pesticide. Podsticaj koji država daje, nije dovoljan ni da pokrije minimalne troškove, koji su potrebni za jedno poljoprivredno domaćinstvo. Naša država daje stranim investitorima za jedno radno mesto, subvenciju, koja bi na primer bila dovoljna za tri ili četiri poljoprivredna domaćinstva, da pokriju troškove imputa. Takođe imamo apsurd, da banke, poljoprivrednim proizvođačima koji imaju kontinuitet i kontinuirane naplate, ne daju čekove. Iz tog razloga mi nismo u mogućnosti da se bar snalazimo sa tim tzv. odloženim plaćenjem, kao što to mogu svi zaposleni u javnom sektoru u gradovima“
Pitali smo Divnu Milovanović, kako izgleda radni dan na njihovom ne malom imanju. Ona odgovara:
„Počinjemo u 6 časova izjutra hranjenjem stoke i mužom. Trenutno imamo 30 grla, što u tovu, što na muži. Takođe, imamo 20 hektara obradivog zemljišta i još 10 hektara smo uzeli pod zakup. To je danonoćni posao a treba i po samoj kući poraditi, oprati veš, skuvati ručak, pospremiti… Slobodnog vremana gotovo i da nemamo“
„Najviše mi smeta što gotovo i da nema promocije žena sa sela u medijima. Da se malo više govori o tome kako one zaista žive. Ovoj zemlji kao da je važnije, koja starleta koji broj cipela nosi, kako joj se zove dečko i koliko je potrošila na garderobu. Žena na selu i njen rad, kao da se nikoga ne tiče, od vrha države pa na niže.“
„Uvek sam se trudila i javno govorila, da je edukacija najvažnija. Ma koliko to apsurdno zvučalo, jako je važno da ljudi u selima, što pre i što bolje savladaju savremene tehnologije i da se poradi na toj funkcionalnoj pismenosti. To bi svakako doprinelo u mnogim oblastima, kao što je ušteda vremena na selu, kojega nikada nema dovoljno. Na primer, da savladamo tzv. elektronsko plaćanje računa. Već bi to, samo po sebi, dovelo do izvesnog napretka. Treba organizovati i poljoprivredne seminare, na kojima bi se vršila obuka i to po okruzima, na kojima bi bilo zahvaćeno 5-10 sela. Napredak bi se vrlo brzo osetio.“
Ovo su bile reči jedne od žena, koje su spremne da budu motori promena života na selu i boljim uslovima rada. Pitanje je samo, kada će ih oni koji trebaju ovo čuti i ozbiljno prihvatiti sugestije za promene. Ustaljena praksa odnosa države i nadležnih institucija prema selima i poljoprivrednicima, do sada nije dala neke baš sjajne rezultate.
Vera Palinkaš
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.