Objavljeno 11.02.2021.godine
Sava Uko je student prve godine doktorskih studija književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je završio osnovne i master studije. Pored istorije, to je njegovo interesovanje oduvek, a te dve ljubavi prepliću se u proučavanju srednjovekovne književnosti kojim se bavi. Radi u knjižari poznatog izdavača i do sada je imao prilike da se oproba i u prosveti. Za „Podrinske“ govori o čitalačkim afinitetima mladih, predrasudama prema različitim žanrovima i piscima, budućnosti knjige, ali i mladog čoveka u vremenu kada se čini da je naša sposobnost da prepoznamo kvalitet više nego ikad stavljena na probu.
Koliko se današnje školstvo bavi kontekstualnim pristupom razumevanju književnosti?
Za razumevanje književnosti, pogotovo kada pričamo o mladim ljudima i periodu kada postaju svesni vrednosti književnog dela, bitna su dva faktora. Jedan je od njih je kako ga profesor predstavi, tumači i na koju literaturu se oslanja. To je možda čak i najbitnije, pored njegove interpretacije dela, da ipak postoji sistemsko izučavanje dela koje se ne završava samo na fakultetu, nego mi nastavljamo da saznajemo. Jedno delo možemo iznova da čitamo i nailazimo na različite interpretacije. Sve to je bitno u sticanju kompletnog znanja o njemu. S druge strane, isti taj princip se može primeniti i na samostalno čitanje. Čitanjem različitih interpretacija dela, tumačenjem itd, doprinosimo, ne samo da shvatimo konkretno književno delo, nego i književno- istorijski razvoj, uticaje. Sve to je neophodno ako želimo da zaista uživamo, ali to i treba da bude cilj čitanja- da zaista uživamo i kad dosegnemo taj nivo da razumemo, budi se osećaj istinski urađenog posla, onda smo dostigli vrhunac u čitanju, bar je to kod mene slučaj.
Često se postavlja pitanje prilagođenosti lektire nivou obrazovanja i zrelosti čitalaca. Da li se vraćanjem jednom delu u različitom uzrastu može imati drugačija percepcija?
Naravno. Uglavnom sam bio okružen ljudima koji su imali određena čitalačka iskustva i želeo sam nekad i pre vremena da pročitam nešto što u tom trenutku možda nije i ne mora nužno da bude doraslo uzrastu, ili jednostavno znanju iz književnosti. Taj slučaj je bio sa „Majstorom i Margaritom“, knjigom koju sam na nagovor starijih prijatelja počeo da čitam, napuštao, pa se opet vraćao, sve dok nisam dostigao određena znanja da mogu da pročitam kompletno delo i da zaista uživam u njemu.
Imamo situaciju da se danas mnogo više čita sa ekrana, čak je i literatura dostupna u elektronskom obliku. Iz iskustva rada u knjižari, koliko čitaoci prepoznaju tu razliku, budući da neka istraživanja pokazuju da čitamo brže u elektronskoj formi, ali nauštrb razumevanja?
Sigurno postoji razlika. Kada se knjiga čita u svom izvornom obliku, ipak joj treba posvetiti određeno vreme. Elektronska knjiga je praktična, to ne može niko da ospori, čak postoje tehnologije koje verno imitiraju prirodni papir. S druge strane, ne vidim opasnost da može jedno da zameni drugo. I dalje sam sklon izvornom obliku knjige, ali ne mislim da bi ovo drugo trebalo odbaciti, niti da može da šteti nečemu. Bojim se da će razumevanje u procesu čitanja uvek zavisiti od pojedinca i toga koliko je neko spreman da odvoji pažnju, kao i od vrste literature, na kraju krajeva. Neku vrstu literature možemo da čitamo usput kao vid razonode i jednostavno da „ubijamo“ vreme s njom, da ne ulazimo u kvalitet. Sve to mora pojedinac da odluči, bez obzira na to u kom formatu čita knjigu.
Da li aktuelne top liste realno prikazuju šta mladi zaista čitaju?
Tu je situacija komplikovanija nego što izgleda. Često čujem da danas ne postoji prava, velika literatura. Moj zaključak je da uglavnom to govore ljudi koji literaturu ne prate, koji su stali sa određenim klasicima i aktivno ih čitaju, što ne mislim da je loše, ali to je jednostavniji način. Mi uzimamo poznatu knjigu u ruku, znamo šta da očekujemo, zato što je to društveno- istorijski odobreno, dokazanog kvaliteta. Kada se uzima nepoznato delo mladog autora, moramo da uključimo sve o čemu sam pričao- naše znanje, čitalačko iskustvo itd, da bismo mogli da zaključimo da li je nešto književno vredno ili ne. Na top listama može da se nađe svašta, pa i vrhunska literatura koja je na neki način došla do šire čitalačke publike i ne mora nužno da bude teška, komplikovana, uskostručna. Postoji zaista puno dela. Isto tako, te kritike da mladi ne čitaju u 90 posto slučajeva nisu tačne. Postoji velika zainteresovanost, od najmlađeg uzrasta, tinejdžera. U pitanju je žanrovska literatura, poput epske fantastike i slično. Ni to ne mora da bude loše, niti žanrovska književnost podrazumeva nešto sa čim se samo „ubija“ vreme, već se može izdvojiti zaista mnogo vrednih i kvalitetnih dela. Posle, čitalačkim iskustvom se vremenom oblikuje ukus, bitno je da se krene određenom putanjom i ide ka tome. Situacija sa kovidom je obnovila interesovanje za neka kanonska dela pored Kamijeve „Kuge“, Pekićevog „Besnila“ koje se nalazi na top listama i mnogo prodaje. Interesantno je da su i pre nego što je počela situacija sa kovidom Orvelova „Životinjska farma“ i generalno distopijska književnost bili veoma popularni i čitani među mladima. Očigledno su mlađi uzrasti na tragu nečega i da su shvatili kako književnost funkcioniše i koja je njena uloga u savremenom svetu.
Kako u tom traganju što manje lutati, kako ne bismo ostali sa utiskom da ništa nismo „dobili“ od dela, ako je to uopšte moguće?
Sasvim je moguće. Nije sve to je štampano na papiru vredno čitanja, iako knjiga u suštini ima neki svoj status u društvu kao vredno delo ljudske egzistencije. Masovna proizvodnja doprinosi tome da postoji i ono što nije vredno čitanja i što se može smatrati izgubljenim vremenom. I meni se to dešavalo i stava sam da ne želim sebe da silim. Ako mi nešto ne ide, ako smatram da neće doprineti mom čitalačkom iskustvu, jednostavno ostavljam.
Kako izgraditi čitalački ukus i prepoznati šta je dobro za nas?
Čitanje klasične lektire jeste put ka tome. Ne mora da se ide nužno utabanim stazama da bismo shvatili šta je vredno za nas. Sasvim je u redu pogrešiti, dati priliku nekom nepoznatom delu po cenu da nam se ne svidi ili da protraćimo određeno vreme. Razni faktori utiču na to. Volim da poslušam dobre savete prijatelja i ljudi kojima verujem. Ne moraju nužno ukusi da nam se slažu i da imamo isto viđenje književnosti, nagrade ne moraju, ali mogu biti relevantne, emisije, filmovi, sve što može da bude u dijalogu literature i svega što ona predstavlja.
Ocena ovogodišnje selekcije i dobitnika NIN- ove nagrade?
Nažalost, nisu pobedili moji favoriti- Darko Cvijetić „Što na podu spavaš“ i Enes Halilović „Ljudi bez grobova“. Cvijetić je jedno od najvećih otkrovenja na našim prostorima, nadam se da će to biti i šire. Do sada su dostupna samo dva njegova dela, pored pomenutog i „Šindlerov lift“. Ne mogu govoriti o pobedniku, nisam čitao konkretno delo. S druge strane, pisci koji su mi se dopali su dobili lepu pažnju samim tim što su ušli u uži izbor. Primetio sam da postoji interesovanje za njihova dela i to me raduje.
Koje delo ili pisac su ostavili utisak na vas kao čitaoca?
Tri pisca smatram velikim i značajnim za svet u kojem živimo. To je Cvijetić, neveliki romani u smislu da je forma kratka, rečenica jezgrovita, ali koji su zaista značajni, jer otkrivaju ono što je neprijatno, o čemu ne želimo da govorimo, slušamo, pojedinačne tragične priče iz raspada Jugoslavije, ali koje su zapravo deo našeg kolektivnog iskustva i predstavljaju traume koje ostavljaju velike posledice. Drugo književno delo koje smatram zaista vrednim, „Semper idem“ Đorđa Lebovića je njegova romansirana autobiografija. To je upravo kolektvino istorijsko iskustvo koje ostavlja posledice na sve i menja nas, naš pogled na život koji je neverovatno bitan. Bez obzira na to koliko vremena prođe od određenog istorijskog trenutka ne smemo to zaboraviti, jer dolazimo u iskušenje da se takve stvari ponove, bilo da budemo opet žrtve ili dželati. Pomenuo bih i spisateljicu koja je podelila Nobelovu nagradu sa Handkeom, ali možda baš zbog te činjenice ostala skrajnuta, Olgu Tokarčuk, pre svega eruditu i renesansnu ličnost sa vrhunskim književnim talentom i čije delo predstavlja istinsku modernu knjževnost i bar po mom ukusu smer u kome književnost treba da se razvija.
Da li iz književnosti crpite optimizam ili postoji rizik da odete u pesmizam?
Književnost treba da nam da sliku onoga u čemu živimo, da shvatimo našu ulogu u svemu tome. Ne treba da nam uliva ni preterani bezrazložni optimizam, ni da nas uvede u neka depresivna stanja. Jednostavno, ona služi da shvatimo koji su to modeli ponašanja u kojima živimo i kako da se nosimo s tim. Naravno, postoji literatura koja će vam obećavati sreću, zdravlje, radost ako je pročitate i onda primenite određene korake. Sve je to legitimno, ali ako govorimo o književnosti kao takvoj, ne mislim da to treba da bude njena društvena uloga. Ne može da spasi svet, verovatno, ne može nas vratiti na nultu tačku kad se nismo prozlili, što kaže Vladan Desnica, ne može nas vratiti u neku paganski idilu onako kako mi zamišljamo paganski svet itd, ali nam može omogućiti da se nosimo sa svetom u kome živimo.
Mladima koji ne prepoznaju njen značaj rekli biste da je knjiga metafora za?
Bojim se da im taj odgovor ne bi bio zanimljiv. Samo bih im rekao da daju šansu književnosti. Postoji zaista puno kvalitetnih autora za mlade kod nas i u svetu, postoji interesovanje da ta književnost bude kvalitetna i zanimljiva za njih, da ih privuče da čitaju i kasnije nastave sa aktivnim čitanjem. Ima mnogo zanimljivih knjiga koje uključuju i moderne tehnologije i vanknjiževne pojave, kviz i slično. Postoji način, samo da postoji još volja i da se stvori takva atmosfera u društvu da je to nešto dobro, lepo pre svega, ne volim da kažem korisno, jer to odmah navlači neku obavezu, ali da je lepo svakako jeste i mladi mogu da se pronađu u tome.
Gde vidite svoju profesionalnu budućnost?
Oduvek me zanimala književnost i istorija, pogotovo uz starijeg brata koji je isto aktivni čitač i nekako je bilo prirodno da mi bude uzor. Na studijama sam uspeo da objedinim da se bavim srpskom srednjovekovnom književnošću koju je praktično nemoguće tumačiti i istraživati bez istorije, ali sad samo svesniji i drugih srodnih disciplina. Uspeo sam da dve ljubavi spojim u jedno istraživanje. Voleo bih da radim to za šta sam se zaista i školovao. Znam da bih se dobro snašao u toj ulozi, jer sam bio na zamenama u školi. Nadam se da će doktorske studije uspeti da me održe u tom istraživanju koje mi je zapravo najbitnije, pa u skladu sa tim i neka institucija koja će mi omogućiti dalja aktivna istraživanja.
Dragana Dimitrijević