Za početak nove školske godine
Siniša: Nisam dozvoljavao da učenik „do prozora“ olovku ili gumicu koju nije poneo, dobije dobacivanjem, od učenika „do zida”. Ili da učenica gumicu za kosu, koja joj se pomerila ili pukla, namešta sve dok je valjano ne namesti. Uz ono „šta ako bismo to svi radili”, predlagao sam druga rešenja. Da učenik ipak ima svoj pribor za pisanje, učenica zatraži dozvolu da frizuru popravi u toaletu, damski. I u tome istrajavao. One koji nisu uvažavali moje predloge, udaljio bih sa časa, po mišljenju većine, preterivao. Ovom poslednjem, kako sam preterivao, verovatno ide u prilog i priča koja sledi.
Kristina: Sa matematikom sam oduvek bila na „Vi“. Nisu me zanimale teorije i teoreme, ali sam ipak na časovima bila pažljiva i izvršavala sam obaveze na vreme.
Druga godina Šabačke gimnazije. Siniša Mozetić, moj tadašnji profesor matematike, prozivao nas je i govorio ocene koje smo dobili na pismenom zadatku. Čula sam svoje ime, a nakon njega: „Čista petica!“ Odbacih pomisao da je greška, jer Sića ne greši kada su brojevi u pitanju. Biće da je čudo. Nije mi poznata reč kojom bih najbolje opisala sreću i šok i iznenađenje koje sam tada osećala. U tom magnovenju sam, poluglasno, potpuno nesvesno, uzviknula: „Jao!“ Rukom kojom je trebalo da mi preda vežbanku, profesor Mozetić je pokazao u pravcu vrata i rekao da napustim učionicu jer „nisam na stadionu“. Čekala sam kraj časa pred vratima. Moje vaspitanje i školska pravila su nalagali da se profesoru izvinim. Ali zbog čega? Zar mu ne znači što mi je stalo do ocene i što sam to, u trenutku šoka, nespretno i pokazala! Zar me do sada nije upoznao i uvideo da mi je huligansko ponašanje strano! Decenijama kasnije sam ispričala profesoru Mozetiću taj, za mene, nemili događaj. Nije ga se sećao. Ja jesam, i to baš često. Za mene je to bila lekcija koja mi je i te kako pomogla u trenucima kad sam i sama sedela za katedrom (danas je učenička sreća zbog dobre ocene postala događaj).
***
Posle razgovora o tom „duelu” uplovili smo u razmišljanja, koja traju i u trenucima se šire i van okvira onoga što ih je iniciralo.
Kristina: Sa svojim profesorom sam baš dugo i potpuno iskreno razgovarala. Pokušala sam da razumem razloge zbog kojih je tako postupio. I dalje smatram da je moglo drugačije. Generalno, profesor Mozetić i ja se često ne slažemo u stavovima, ali nas to ne sprečava da se poštujemo. I dalje učim od njega. A godi mi što uviđam da i on ponekad nauči nešto i od mene. Zato tako dobro piše pesme.
Siniša: Šta li je motiv svih naših ponekad ispravnih, ponekad sasvim pogrešnih činjenja ili nečinjenja? Da pokažemo i dokažemo da smo od nekog bolji, kako god; ili nekako, ipak, jasno ili potajno, da svi nekada i u nečemu postanemo bolji?
Koliko smo naučeni i spremni da o neslaganjima i nesporazumima razgovaramo strpljivo i iskreno, trudeći se da iz razgovora niko ne izađe kao pobednik?
Nije li ovaj svet, jedini za koga znamo, donekle pogrešno stvoren?
Da li se prezirom može pridobiti poštovanje, uvredama lepa reč, prevarom poverenje, nekulturom kultura, neistinom istina, nevoljenjem ljubav!?
Napomena:
Tekstovi su nastajali bez prethodnog dogovora, a iz želje da pokažemo da različiti stavovi i mišljenja ne podrazumevaju nužno sukobe i mržnju. Naprotiv.
Autori teksta: Kristina Arsenović i Siniša Mozetić
