SA SLIKARKOM SLOBODANKOM RAKIĆ ŠEFER, DOBITNICOM VUKOVE NAGRADE ZA 2019. GODINU, O PRIZNANjIMA KOJA (NI)JE DOBILA
Slobodanka Rakić Šefer, akademska slikarka rođena u Duvaništu, rasla je u Lipolistu i školovala se u Šapcu i Beogradu. Za stvaralačke rezultate dobila je Vukovu nagradu, a u razgovoru s povodom otkrila nam tajne slikarske avanture u kojoj je punih 45 godina.
– Vaša umetnička bajka počela je u detinjstvu, provedenom kod dede i babe u Lipolistu, nastavljena tokom školovanja u Šapcu i studija u Beogradu, a da i danas traje svedoči prestižno priznanje koje ste upravo dobili. Prepoznatljivo ime, likovni rukopis, osam ciklusa i slike pred kojima se sanja, stvorili ste – isključivo – kao slobodan umetnik. Da li ste imali iskušenja i teškoća, budući da ste išli putem kojim se teže ide i da živite od umetnosti?
– Kao slobodan umetnik, iskusila sam mnogo bola, mnogo gorčine, dosta trpela i mnogo se načekala. Odluku da celog života budem i ostanem slobodan umetnik samo Nebo mi je predodredilo. Odmah po završetku akademije ljudi su se bukvalno otimali za moje “bele slike”. Beograd je bio centar sveta u malome, a Prodajna galerija na Kosančićevom vencu bila je bez konkurencije nabolja i najpoznatija u celoj ondašnjoj velikoj Jugoslaviji. U njoj su izlagali najveći, najbolji i najpoznatiji jugoslovenski slikari, a moje slike su uvek ravnopravno bile pored njihovih. Naravno, onako originalne brzo su prodavane, pa su me kustosi Galerije, istoričari umetnosti Zdravko Vučinić, Mile Tomović i Nenad Nikolić, svaki čas zvali da donesem nove. Davali su mi spiskove sa imenima poznatih ljudi, koji su tražili neobične formate, da bih se sa njima dogovorila o daljem radu. Podjednako su me zvali i muzeji i galerije da izlažem u njihovim gradovima.
U tako uzlaznoj profesionalnoj karijeri nije bilo potrebe da se bavim profesurom na bilo kojoj visokoj školi ili akademiji, nije bilo potrebe da budem ni u jednoj partiji, klanu, nije bilo potrebe da nekome plaćam da me protežira. Bilo je i drugačije, mnogo poštenije vreme, novinari su samoinicijativno objavljivali moje slike, pesnici su me opevali u pesmama, televizije su me često snimale. I naravno, navukla sam ljubomoru i pakost najpre, najviše i uglavnom mediokriteta. To su oni mali, nedovoljno daroviti ljudi koji decenijama sami sebe delegiraju po umetničkim savetima i koji poput čelične ograde naoružani mržnjom prema svim darovitim čiste ih gvozdenom metlom kao gvozdenom mržnjom. Ali pošto je većina njih otišla sa ovog sveta, pomenuću imenom samo one divne, poštene i dobronamerne ljude.
– Vaše prvo umetničko priznanje bila je Podrinska omladinska nagrada (1971), a potom dve dobijene za uspeh na Fakultetu likovnih umetnosti (1972, 1973). Bilo je i onih koje ste čekali, a niste ih dobili?
– Do sada sam dobila dvadesetak nagrada a bilo bi ih pet puta više da sam radila na nekoj akademiji ili da su mi kumovi bili neki od poznatih kolega ili da sam bila u nekoj partiji. Beskrajno puno puta nominovana sam za nagrade ali nisam imala podršku da ih i dobijem. Neke sam dobila jer nije bilo nikakve konkurencije, a za polovinu je bilo baš problema i zavrzlama. Jedna od najluđih situacija se desila ranih osamdesetih godina prošlog veka. Družila sam se sa sjajnom istoričarkom umetnosti Katarinom Adanjom, majkom Mire Adanje Polak. Dođe ona u moj tadašnji tavanski atelje i oduševljeno odabere dve moje slike, kao diptih za prolećnu izložbu Ulus-a. Otkrila mi je tada da je predsednik žirija za dodelu nagrada, zajedno sa čuvenim Pavlom Vasićem, i da će njih dvoje meni dati Zlatnu paletu.
Nikome ni reči nisam rekla, kao da sam predosećala da će se nešto desiti. A desilo se ružnije nego što se moglo i sanjati. Slike sam predala, ali je u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” jedan kolega širio radove u momentu kada je ušla Katarina Adanja sa Pavlom Vasićem želeći da mu pokaže šta će ona da nagradi. Pavle Vasić, koji je moje radove uvek hvalio u svojim prikazima u Politici saglasio se sa njom. Ali, tog momenta su oba moja rada sklonjena – kao da su odbijeni na samom prijemu za izložbu. Sve je to pratila spremačica, ali nije mogla da shvati sta se dešava. Žiri je prošao, a moji radovi kao da nisu prošli ni osnovni prijem. Sutradan me Katarina zvala i nas dve smo odmah sve dešifrovale: Ona je mislila da je tamo neki radnik ređao radove pa je nesmotreno otkrila svoje namere, koje su mene koštale nagrade pa i neučestvovanja na izložbi!
Vukova nagrada 2019.
Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, po 56. put, dodelila je Vukovu nagradu “za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru”. Visoko priznanje za 2019. godinu dobilo je deset pojedinaca, a među njima su akademski slikari i šabački đaci – Dragan Martinović i mr Slobodanka Rakić Šefer. Odluku je jednoglasno doneo žiri, u sastavu: filolog orijentalista prof. dr Darko Tanasković, reditelj i dramski pisac Živorad Ajdačić, književnici Milovan Vitezović i Selimir Radulović, izdavač Zoran Gutović, muzički umetnici Uroš Dojčinović i Bora Dugić, prof. dr Elizabeta Ristanović i slikar Radovan Trnavac.
U Predsedništvu Srbije nagrade su uručene 5. februara.
– Da li ste kasnije postali miljenica žirija?
– Kasnije su se mediokriteti toliko izbezobrazili da su me odmah na startu odbijali samo da im nigde ne bih bila konkurencija. Naravno, bolelo me je to, itekako me je bolelo. Oni time ništa nisu dobili a ja sam dosta izgubila. Mogu vam reći da su to činili samo i isključivo neostvareni ljudi, koji nikad nisu ništa postigli. Nikad ljudsku glupost i prostotu nisam doživela od ostvarenih ljudi. Mediokriteti nikako da shvate osnovnu premisu života, koja glasi: Ako je neko rešio ili mu je to datost od Boga višnjega da bude uspešan, on će to biti i sa tobom i bez tebe, zato mu pomozi da te ne pamti po zlu! Ponašanje malih i umišljenih ljudi koji sede po žirijima, mene je nateralo da otvaram druga vrata, da još više radim na sebi i da se Bogu molim.
– Znači li to da su se slične stvari i dalje događale?
– Naravno. Zanimljiva je i ova priča o mojim nagradama. Čini mi se da se to desilo 1980. godine na izložbi Beograd inspiracija slikara, tradicionalnoj izložbi koja se održavala u Kulturnom centru Beograda. Pozove mene pokojna kustoskinja Ljiljana Popović i kaže mi da sam jednoglasno dobila Prvu nagradu i da obavezno dođem na otvaranje izložbe iste večeri. Radosna krenem, i kroz prepunu galeriju jedva nekako dođem do prvih redova. Počne otvaranje, a oni pročitaju da je prvu nagradu dobio pokojni profesor Čeda Krstić. Bila sam zbunjena, pročitaše i drugu i treću, a meni nekako nakalemiše četvrtu koja do tada nije postojala. Piđe mi kustoskinja i objasni da su u zadnjem momentu dali profesoru, koji je teško bolestan, i zamoli da se ne ljutim. Naravno, prihvatila sam pošteno objašnjenje i prišla profesoru da mu čestitam, a on će meni: “Draga Slobodanka, što mi čestitate kad znate da sam Vam tu nagradu uzeo iz ruku?” I danas mi pođu suze kad se setim tog emotivnog momenta.
Neposredno posle toga kod mene je došao divni i čestiti čovek, profesor Slavoljub Čvorović, i rekao mi: “Želim da ispravim grešku koja ti je učinjena u Kuturnom centru, molim te uradi isto tako jednu veliku i moćnu sliku, ja sam u žiriju za nagrade na izložbi Novi Beograd u delima likovnih umetnika, dobićeš prvu nagradu a slika će ostati tebi.” Tako je i bilo. Slika je i danas u mojoj spavaćoj sobi, ja dobih prvu nagradu, a na liturgijama i danas pominjem tog divnog čoveka.
– Vukovu nagradu ste dugo čekali i iščekivali, zar ne?
– Za Vukovu nagradu prvi put su me pre osam godina predložile razne institucije, muzeji i pojedinci ali nikako nisam mogla da je dobijem jer je u žiriju bio penzionisani profesor i slikar koji se nikad nije odljutio što 1985. godine nisam konkurisala za mesto njegovog asistenta na Beogradskoj likovnoj akademiji. Kao što sam već rekla, ja sam u to vreme uveliko bila u vodama slobodnog umetnika a organizacija slobode bila je baš po mojoj meri. On je prošle godine preminuo, i evo, prof. dr Darko Tanasković 2019. ispravlja tu nepravdu.
Međutim, i sa nagradama i bez njih, ja ću raditi što najbolje umem, mogu i znam. Nagrade služe samo za kićenje biografije, da se vidi da je nečiji rad primećen. Teško onome ko se zbog njih pogordi! Ja sam najveću nagradu rođenjem dobila: dar Božji. To je kosmička nagrada, koju sa radošću nosim.
Živana Vojinović
