Šabački ekološki pokret, ali i drugi subjekti u Gradu borili su se više od deset godina da se privremene deponija koja je tu bila više od 20 godina premesti sa ivice grada.
Ona se nalazila na nekadašnjem prostoru koji se zvao „Dudara“ na kom je bilo izraslo nisko rastinje i gde su deca igrala lopte. To je sve bilo na desetak metara od poslednjih kuća grada, a između njega i Starog grada kao mesta za odmor i kupanje.
To je bila prava “divota“ više od 20 godina smrada i jednima i drugima.
Problem je rešen što je Grad Šabac dogovorio sa gradom Sremska Mitrovica o pravljenju zajedničke deponije sa reciklažom u napuštenom ribnjaku u Jarku. Tako je Šabac posao retko mesto u Srbiji gde se otpad ne odlaže na njegovoj teritoriji.
Sada se vrši prirodna rekultivacija te deponije, putem sadnje trave i drveća, jer će trebati najmanje 20 godina da štetne materije izađu iz zemlje putem trave.
Prvi deo deponije do puta za Stari grad je zatrpan pre skoro 15 godina, dok drugi deo tek sa radom deponije u Jarku.
Šetajući pre neki dan pored Save, a u povratku i pored bivše deponije primetih da je neko počeo da izbacuje zemlju i otpad na površinu. Komadi plastike, konzervi i drugih otpadnih materijala kao da su nedavno bačeni. To nam kazuje kako je proces remedijacije dosta dug. Ali samo izbacivanje na površinu otpada koji je aktivan ponovo ugrožava životnu sredinu.
Kopajući po ovoj deponiji kao da otvaramo stare rane na našoj duši i telu. Još se sećamo kakav smo smrad relativno do nedavno danonoćno uzdisali, a da o estetskoj dimenziji i ne govorimo.
Da li tu neko traži zakopano blago i samoinicijativno kopa ili se preduzimaju neki radovi po želji nadležnih organa Grada?
Bilo bi značajno da znamo, jer niko ne bi želeo da otvara stare rane koje su nas dugo bolele
ŠABAČKI EKOLOŠKI POKRET
