Rijaliti Srbija
Bila je i prošla još jedna godišnjica petooktobarskih promena iz 2000. godine koje su mogle biti revolucija bar u pokušaju a ispalo je da se radi o popušaju. Dakle, 24 godine kasnije, čini se da smo, svi mi koji smo u tome učestvovali na ovaj ili onaj način, taj dan i sve što mu je prethodilo samo sanjali a kada smo se probudili imali smo šta da vidimo. Na delu je klasična kontrarevolucija jer su se onomad poražene snage vratile na vlast i to u velikom stilu, Slobin duh zaposeo je telo i um Ace Srbina i učinio ga novim srpskim Voždom.
Preobučeni radikal, nacionalista i šovinista (i fašista usput), mali od palube osuđenog ratnog zločinca vojvode dr Šešelja Vojislava postao je Najveći sin srpskog sveta od kada postoji pisana istorija na ovim prostorima. I pazite sad, onog 5. oktobra nismo imali revoluciju (zamalo, stativa), 6. oktobar nikada nije osvanuo, dakle, nismo imali odgovarajuću akciju a dobili smo reakciju, kontrarevoluciju u punom kapacitetu u realnosti, na javi i tako budni (ali ne i probuđeni) čudom ne možemo da se načudimo šta nam se dešava!? Zvuči kontradiktorno. Apsurdno. Pa, šta? Pravo ime Srbije i jeste Apsurdistan i ovde je sve moguće osim da većina naroda bude koliko-toliko normalna.
I onda takvi nenormalni, prosti, nepismeni, glupi i pokvareni izaberu sebi slične da predstavljaju državu i da je mudro i bahato vode u svetlu budućnost, pravo u propast. Imali smo takav slučaj 90-ih godina prošlog veka i većina ništa nije naučila iz strašnih posledica pogubne vladavine crveno-crne koalicije pa je brže bolje, na izborima, smenila „revolucionare“, demokratsku vlast i dala punu podršku onim istim zlikovcima koji su Srbiju srozali na najniže grane u njenoj dugoj istoriji.
Nikada se ne bi smelo zaboraviti da je zbog ratne (naravno pljačkaške) politike Miloševića i Šešelja (i Vučića i Dačića pride) lažnih socijalista i pravih radikala, Srbija bila izbačena iz UN i svih međunarodnih organizacija, da su zločine protiv čovečnosti u njeno ime činili potčinjeni gore navedenim, da je ovde bila inflacija nezabeležena u istoriji čovečanstva, mrtvi i ranjeni su se brojali u desetinama hiljada u ratovima na prostoru Jugoslavije a u kojima Srbija nije učestvovala (!?), stotine hiljada je raseljeno, beda u koju su kao u crnu rupu upali milioni građana i građanki, sve to i još mnogo toga zlog i naopakog ne bismo smeli zaboraviti. Ni oprostiti.
Da se te 2000. godine zaista dogodila revolucija danas bi se druga pesma pevala. Da li bi bilo bolje nego što je ovako kako je ovde i sada nikada nećemo saznati. Ni tadašnja opozicija (DOS) ni većina pobunjenika nisu bili spremni za veliko čišćenje koje se moralo desiti da nam se ne bi ponavljalo isto zlo a to imamo sada na delu. Revoluciju ne bi trebalo shvatiti samo kao nasilno rušenje određenog režima ili državnog uređenja već kao metaforu za sveobuhvatnu promenu društvenog sistema vrednosti u prvom redu.
Pošto su politički čimbenici koji su bili na vlasti 90-ih preživeli politički, isto tako su se provukli kroz iglene uši i izbegli bilo kakve sankcije i mnogi sumnjivi tajkuni, stvorila se nova kapitalistička klasa koja je pokrala društvenu i državnu svojinu i obogatila se preko svake mere, Službe su ostale gotovo netaknute a tzv. Međunarodna zajednica je umesto demokratije, vladavine prava, slobodnih i nezavisnih medija u Srbiji izabrala Vučića i dala mu odrešene ruke da bi lakše mogao da ispuni sve njihove zahteve, rasproda sopstvenui državu budzašto, i teritoriju (Kosovo) i prirodne resurse – vodu, vazduh, zemlju a za rudnike, fabrike-trovačice i sve najgore što se u ozbiljnim državama ne radi.
Tako je Srbija postala kolonija i kontrarevolucionari su dobili neograničeno vreme na raspolaganju da kradu i uništavaju sve što im dođe pod ruku. Da grade monstrume od gradova (videti pod: Beograd na vodi), nebulozne spomenike, autobuske i železničke stanice po pripizdinama a ne u centru kako Bog i struka zapovedaju, metroe koji su na potezu od nigde do ničeg, stadione koji koštaju kao svetog Petra kajgana a koji zvrje prazni, EXPO-e kao ogromnu perionicu para iz sive zone i da kopaju gde god stignu, naročito litijum po cenu života meštana koji imaju tu nesreću da im je dedovina na tim dragocenim lokacijma jer je Vođa sve lepo dogovorio (za stanovitu nadoknadu koja je prava sitnica) sa belosvetskim hohštaplerima a njegova se ne poriče.
Narod serbski je simpatična fusnota u istorijskoj čitanci čovečanstva. Ovde se revolucija ne isplati i nema ni volje ni snage da se ona realizuje ali zato kontrarevolucija cveta. Kao da smo rođeni naopačke.
Verovatno se zato svakomalo i češemo i gde nas ne svrbi. A tek će da svrbi, živi bili pa videli.
Piše: Dragan Karalazić
