Uz rebalans državnog budžeta
Budžet pokazuje krvnu sliku jedne zemlje po opredeljenjima novca svih građana. Rebalansom budžeta u državnu kasu slilo se 132,5 milijardi dinara više od planiranog, ili 6,5 odsto, što ukupno čini 2.173, 4 milijarde dinara.
Neko bi rekao da je to dobro za državu i građane, ali, opet, pokazalo se da ovdašnja vlast, pre svega, misli na svoje interese. U toj preraspodeli polovina je namenjena za „rafale“ i EKSPO, a ostali deo ide na povećanje za podršku porodicama sa decom, poljoprivredu, kapitalne investicije…
Simptomatično kako je brzo doneta odluka o kupovini novih “rafala“, za 2,7 milijardi evra, bez nekog valjanog obrazloženja i preke potrebe, pre svega nadležnih vojnih stratega, već, pre svega, mišljenja vrhovnog komandanta, predsednika države Alaksandra Vučića. U sklopu tih novih vojnih izdataka je i uvođenje obaveznog vojnog roka, a opet bez nekog uvažavanja struke i realnosti. Pre će biti sve „na polzu“ ličnog rejtinga predsednika države, koji itekako krši Ustav Srbije, jer su mu namenjene uglavnom protokolarne dužnosti.
Takođe, na njegovu ličnu incijativu podiže se Nacionalni stadion, vrednosti nekih okvirnih pola milijarde evra, jer se često velike investicije uvećaju zbog naknadnih troškova, a rečit primer su auto-putevi, barem tri puta skuplji od tržišnih cena. No, jeste da je fudbal popularan u svetu, ali kome treba supermoderni stadion kad reprezentaciju Srbije gleda maksimalno trideset hiljada ljudi. Ili, čemu služe novi stadioni u Loznici, Zaječaru, Leskovcu kad ni travu ne mogu da održavaju, a superligaške utakmice gleda u proseku dve do tri hiljade navijača.
Biće da je to neki kapric, kao na primer spomenik Stefanu Nemanji, za koga se ni dan danas ne zna koliko košta. A od te vladarske samovolje može samo da boli glava većinu građana Srbije, po primeru Beograda na vodi. Izmenjena je čitava vizura i način života prestonice, a po leks specijalisu, poklonjeno je stotinu hektara najatraktivnijeg zemljišta a sledi širenje na Sajam i durgu obalu Save. A sve to bez kontrole državnih organa i javne računice, a svakako su se slegli silni milioni, naravno u evrima, za pojedince.
I ne samo tu, već i za ostale kapitalne projekte, na primer firme Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića, koji mahom rade puteve, ali i svoje imperije. Jedna od dobrih stavki u rebalansu je povećanje za porodice sa decom, za prvo dete 500.000, za drugo 600.000, treće 2,28 miliona a za četvrto 3,18 miliona dinara. Međutim, u ovakvoj državi gde mahom mladi i stručni, i koji rađaju decu, odlaze iz ovakve Srbije, a polovina onih koji se školoju, žele da što pre odu, ne znači mnogo za budućnost. Uopšte gledano u Srbiji se loše živi, sa zaradama koje su na 44 odsto proseka Evrope, ali najpogubnije što je ovo država sa hibridnim režimom, autokratska, gde su bogati sve bogatiji a siromašni siromašnji, onda su ovi demografski trendovi prirodni da se odlazi iz nje.
Istina da je postignut visok ekonomski rasta od 3,8 odsto, ali to ne znači mnogo kada je osnova niska. Uz to, pokretač takve ekonomije su inostrani krediti, a za ovu gdinu javni dug povećan je za tri milijarde evra. Za punjenje budžeta ietako su zaslužni visoki porezi, a na primer vozači ovde plaćaju najskuplje gorivo u Evropi. U senci ovih brojki je nemogućnost da se povećaju zarade u posveti od septembra, što je bilo dogovoreno sa Vladom Srbije, ali, eto, kazaše da para za to nema. Poređenja radi prosveta je najvažnija za razvoj jednog društva, po primeru onih bogatih država, ali, izgleda, da je loptanje ovde mnogo važnije.
Dragan Eraković
