Televizijski prilozi su kao Vilini konjici. „Žive“ jedan dan. Ova činjenica, u nedostatku bilo kakve odgovornosti za ono što se kaže, svrstava ovaj medij u veoma poželjan i dragocen za političare. Ono što kažu danas sutra se zaboravi. Kod pisanih medija to je mnogo drugačije. Svaki objavljen broj čuva se u Biblioteci i Arhivu, lako je dostupan i traje do fizičkog uništenja. Za 50 i više godina potomci će imati šta da pročitaju o nama (njima). Ko će sa ponosom stati pred njih a ko će pognuti glavu vreme će pokazati. Ali ta činjenica najviše boli sadašnje političare koji „preko leševa“ hoće do dođu do vlasti. Kad „snegovi i šaš“ pokriju uzburkane strasti doći će oni koji će realno sagledavati ovo vreme. Kroz „Podrinske“. A u njima će naći i „jednu i drugu“ stranu i one koji su nešto radili i stvarali i one koji su samo pričali… Naći će lične stavove, komentare, analize, intervjue, fotografije…
E, sada, možda, dolazimo do pravog odgovora. Nije svima savest čista. Tu savest najlakše je oprati zabranom „Podrinskih“ jer će one biti nepotkupljiv svedok činjenja ili nečinjenja u jednom vremenu.
