Odavno imam tu želju. Da napišem kolumnu koja prija. U kojoj nema politike, ratova, nadmudrivanja, sadržaja koji je jednima komičan, drugima tragičan, prepametan i besmislen istovremeno.
Veče je, stona lampa ima svetlost koja nije ni žuta niti bela. Muzika, sa laptopa, ex yu rock. Nije lako, toliko toga radi protiv mene. Počnem li da nabrajam sve i svemoćne protivnike svoje želje, sečem granu na kojoj sedim. Ćutim. Čuje se i kazaljka malog sata koji je tu, na istom mestu, godinama.
Zar je moguće da je tako jednostavna želja tako daleka i tako teško ostvariva?! Kako se i zašto se sve to što se dešava, dešava baš nama i baš sada?! Čime smo to i baš toliko zaslužili?!
Tu sam negde da odustanem i krenem rutinski sa tekstom koji mogu sa lakoćom i bez prestanka pisati do jutra. Niko neće znati da sam želeo i pokušao nešto drugo.
Uvek sam imao pobednički mentalitet. Nikada nisam prestao da rešavam zadatak dok ga ne rešim. Jedan sudoku, takozvanu “ šesticu“, rešavao sam danima. Đaka, koji mi je govorio kako nije rođen za matematiku, nisam napuštao dok ga nisam naučio toliko da je poverovao kako je baš matematika ono što mu “leži”.
Muzika koja prija, upalio sam i mirišljavu sveću, pratim njen odsjaj na zidu. I dalje sam na početku. Počnem li o nekim pobedama, svejedno sportskim ili naše matematičke olimpijske ekipe, biće to naivno i providno bežanje od stvarnosti i realnosti koja gazi sve druge teme.
Tekst o budućnosti u mojoj svesti doživljava istu sudbinu.
Čujem poziv iz susedne sobe: ”Tata, da nam skuvam čaj, radim nešto komplikovano, pa mi treba pauza.” “Da, skuvaj, i ja pokušavam da uradim nešto komplikovano, i baš mi ne ide!”
Možda i uspem da napišem tu kolumnu, potpuno različitu od svega što sam do sada napisao. Toliko bih želeo da čitaocima poklonim par trenutaka spokoja, leta na neku drugu planetu. Ovim poslednjim redovima sam na dobrom putu.
Čaj je od šumskog voća, mirišljav, prija.
