Trka sa izgubljenim vremenom
Ministar Goran Vesić slavodobitno objavi da je šteta od blokade niške pruge oko pet miliona evra, i da bi za to mogli da budu utuženi organizatori protesta „Srbija protiv nasilja“.
U siromašnoj zemlji kao Srbija, inače četvrta na dnu evropske lestvice, sa bruto domaćim proizvodom nešto većim od 60 milijardi evra, značajan je svaki dinar ili evro. Problem je što oni koji raspolažu javnim novcem, porezima od svih građana, nemilo arče društveno bogatstvo i naravno vreme, kako je to već ustvrdio Marks da se enonomija svodi na ekonomiju vremena.
Elem, nije zgoreg podsetti nekadašnjeg prvog operativca prestonice Vesića kako je to olako “slupano“ nekoliko miliona evra za Trg republike, i koliko su prekoračeni rokovi gradnje. Trg slične površine, oko hektar, u Šapcu je koštao oko pola miliona evra, a građani su dobili trg kojim se mogu ponositi, vrlo funkcionalan, i što je najvažnije, posećen, jer se na njemu svakodnevno igraju deca.
Takođe, ostalo je vrlo upitno kolika je stvarna cena spomeniku Stefanu Nemanji, podignut, pre svega, na zahtev Aleksandra Vučića. Po nekom ugovoru sa autorom spomenika Rukavišnjikovim, to bi trebalo da se obelodani ove godine. A posrednim putem, pre svega, na osnovu carinskih deklaracija, spomenik bi koštao oko desetak miliona evra. Najspornije je što su to javne pare, građani su to platili, a da ne znaju koliko, što podseća na neke ugovore rimskih papa za umetnička dela.
S druge strane stručna javnost itekako ukazuje na neprimerenost ovakve vrste spomenika u Srbiji. Pitanje je, onako retoričko, koliki bi tek trebalo da bude spomenik Nikoli Tesli?! No, to su samo delići suludo bačenih para bez podnošenja računa naprednjačke vlasti.
Šta tek reći za projekat metroa, koji je barem duplo uvećan bez pravog stručnog obrazloženja, i to na nekih šest milijardi evra. Ili, najnoviji primer koliko će koštati uklanjanje starog mosta na Savi, i barem dve godine saobraćajnog kolapsa ionako sluđene prestonice.
Vrlo retko će se naći primeri u svetu da se uklanjaju mostovi, pogotovo kad nedostaju. Šta bi tek rekao Andrić, uostalom i on bi zasluživao neki značajniji spomenik u srpstvu.
Prava bahatost se ogleda u neznanju i nefunkcionisanju države i njenog aparata, pa je za ovu godinu predviđeno oko 200 miliona evra za pogrešene sudske odluke. Primera radi Miroslav Mišković potražuje nekih tridesetak miliona evra za nezakonsko utamničenje i suđenje. Za ovih desetak godina taj ceh izgubljenih sporova pred sudovima, što domaćim što stranim, iznosi oko milijardu evra.
Malo li je, kad se ovde deca leče putem SNS poruka?!
I nije to baš sve zbog neznanja i nespobnosti, ima ovde i debelog ugrađivanja. Kako drugačije objasniti da se auto-putevi u Srbiji dva-tri puta skuplji nego što se plaćaju u Evropi. Kako to da je auto-put, na primer, kroz dalmatinski krš jeftiniji nego kroz ravnicu?!
I pored naduvanih cena dešava se da ti projekti godinama kasne, čak se plaćaju i debeli penali stranim kreditorima za nepovlačenje sredstava. Kad se jednom bude pravio račun ove naprednjačke vlasti biće sigurno sličan nekim bahatim afričkim ili drugim neuređenim državama, a to su građani platili i novcem i vremenom koje ne mogu nadoknaditi.
Dragan Eraković
