Uvek mi se činilo da je u poslu prosvetnih radnika najnezahvalniji deo ocenjivanje. Pitao se, koliko samo puta bih onima koji imaju petice mogao da, po nekim drugim osnovama, dam sasvim drugačije ocene. I obrnuto. Naročito mi je to obrnuto bilo motiv za razmišljanje.
Ali, vratimo se naslovu.
Slobodna tema nekog davnog, zaboravljenog srednjoškolskog pisanog zadatka bila je: “Sreća”.
Lepa i inspirativna, sa bezbroj mogućih tumačenja, jednako nam istinitih. I onih nametnutih, koje se najšešće kasno odričemo.
Učenik je napisao da je sreća kada bezbrižno šetaš gradom, sa kesom kokica u ruci. Profesorica koja je zadala temu i ocenjivala sastave, nije bila zadovoljna takvim tumačenjem sreće. Komentari, zapisani u vežbanci crvenom olovkom, ukazivali su učeniku da je sreća nešto dublje i uzvišenije od napisanog. Ocena je bila u skladu sa komentarom.
Kao slušajni svedok opisanog događaja, ko zna kako i zašto, setio sam se filma “12” (Dvanaestorica), velikog Nikite Mihalkova. Porota sastavljena od dvanaest prilično različitih ljudi, treba da odluči da li je optuženi mladi Čečen kriv ili ne. Krivica za njega znači doživotnu robiju. U toku donošenja odluke porotnici shvataju da ono što im se u početku čvrsto učinilo, možda i nije tako. Svako od njih otkriva i sebi i ostalima da ima neki lični problem, koji je značajno uticao na donošenje početnog stava.
Tada je samo jedan porotnik smatrao da krivica nije izvesna. Do kraja, prvobitna većinska odluka je jednoglasno preinačena.
Ne pokušavajući da otkrijem i shvatim moguće i nemoguće lične motive koji su uticali na nepovoljnu ocenu pisanog zadatka anonimnog učenika, upitao sam se da li bi istu ocenu dobio i Karl Sandberg, nosilac Pulicerove nagrade za poeziju, koji je u svojoj zbirci pesama:”Tumačenje ljubavi” napisao kako je, neuspešno tražeći odgovor na pitanje šta je sreća, ”jednog nedeljnog popodneva izašao da se prošeta niz reku Deplen i ugledao pod drvećem grupu Mađara sa ženama i decom, bačvom piva i harmonikom”.
