LIČNI STAV
Početak II svetskog rata na našim prostorima počeo je u aprilu 1941. pa je svaki odrasli muškarac krenuo u borbu protiv neprijatelja. Prvi apsurd ovog rata desio se u Beloj Crkvi, gde je Žikica ubio žandara, Srbina, koji je bio na dužnosti i to ubistvo proglasili USTANKOM PROTIV OKUPATORA. Očevici, a i sam Žikica, tvrde da je ubistvo izvršeno pištoljem, a govorilo se da je u Beloj crkvi “pukla” prva ustanička PUŠKA… odatle valjda i potiče ona, znam te puško kad si pištolj bila.
U šabačkom kraju, tačnije, selu pocerski Metković, Živeo je i Marko Selenić koji je po izbijanju rata otišao u četnike i tamo, pričalo se, činio velike zločine i klanja. Posle rata, taj isti Marko zadužuje kožni mantil i šalje izvršitelje da likvidiraju četničke jatake. Marko je živeo prilično dugo, a zbog svojih društveno-političkih zasluga i u penziju je otišao prilično mlad i imao je vremena na pretek, pa je često išao u šabačke kafane, kako bi se iživljavao nad konobarima, koji su imali neko strahopoštovanje prema ubici. On je živeo prilično srećno, što se za njegove sinove ne može reći.
Ti oslobodioci su kod šabačkog mosta posle rata streljali preko 2.000 domaćina i uglednih Šapčana, a da do danas niko nije osuđen.
Na mestu zločina sagrađena je crkva, najviše zasluge za to ima pokojni dr Živko Topalović.
Otac Nataše Kandić je u Topoli 1944. bacao srpske mladiće u bunar, Krcun je pobio više sveštenika nego Osmanlije za 5 vekova, Koča Popović se javno hvalio da je na Neretvi potpisao sporazum sa Nemcima da zajedničkim snagama pobiju četnike, da li se to zove kolaboracija?!
Niko od njih nije odgovarao. Oni su pisali srpsku istoriju koje se, posebno političari opšte prakse drže i ne odstupaju.
Da li će ikad neko od istoričara, akademika pokušati da isprave neke greške koje kad-tad moraju ugledati svetlo dana, inače nam spasa nema.
Nama su i dalje ratni zločinci neki ljudi kojima nikad nije suđeno ni presuđeno delo zločina.
Zoran Rendža Gvozdenović